Stražilovo

163

Што ја нисам мого, он ће, можда, моћи, Оданде ће ноћи, где ја морах стати. Спомен „татин" не ће без замене проћи Исти је то отац — исти, благо „тати!"

Ућута, на дете, опет, себи узе, Пољуби га, опет, па га мајци даде, А нама се, чисто, завртише сузе, Те и нама на ум своја кућа паде.

Већ је доцкан било, кад смо, најзад, пошли. Сви смо били пуни неких мисли лепи'; Сви смо сложно били до одлуке дошли: Да срећа у браку људско срце крепи.

Вл. М. Јоваповић

^ СЕОСКИ ПЕСНИК Жта ће мени суво злато, ° Кад ме цело село храни —

Ризнице су моје празне, Џепови ми подерани. Кроз капу ми кпка вири, Капут ми је сама дера Ал то мени лепо стоји, То се мени не замера, Јер су славна моја дела, Ја сам песник целог села! Је ли свадба ил свечарство Или избор или даћа, Без песника не мож' проћи, Свуд ме зову добра браћа, Гунем само две чашице, Надахнуће тад ме шчепа. Онда бацам... не знам ни сам... Стих за стихом к'о из џепа Та славна су моја дела, Ја сам песник целог села !

Ја сам „савест" мога села, Која никог баш не штеди, Крпим сваког, когод скриви, Па и себе (то и вреди!). Свак је за то према мени Тако љубак, тако мио Јер иначе: пуче песма, Та одмах би спеван био! Еј, славна су моја дела ; Ја сам песник целог села! Ви појете по градових, Који с даром ко без дара, Ви стрепите дању, ноћу Од лукавих критичара Ајд на село! Ман'те славу, На селу вас свако штује, И храни вас и поји вас Нит вас кадгод критикује За то су ми славна дела, Што сам песник мога села!

Шта је Парнас и Хеликон! Кад Маџарац почне сећи Ја беспослен извалим се На подножје моје пећи. Мислим тако, мисли светле К'о креснице летње ноћи, Пушим лулу и уживам Задовољан у самоћи: Како су ми славна дела, Јер сам песник свога села.

ЛенскЈн