Stražilovo

169

— А, дакле сте већ били и кола спремили; онда мора да сте били уверени да ћу поћи с вама? — Кола сам узео за себе, али сам такођер био скоро уверен, да ћете и ви пристати да идете — одговори Павле Павловић са изгледом потпуно срећна човека. — Хе, хе, Павле Павловићу — засмеја се некако раздражено Вељчањииов, кад су већ сели и кренули се — да немате ви можда и сувише поверења у мени? — Али то не требате ви да ми кажете, Алексјеју Ивановићу, ие треба ви да ми кажете, да ли сам будала? — одрешито и убедљиво одговори Павле Павловић. „А. Лиза?" помисли Вељчашшов, и онај час престаде мислити о том, као да се уплашио од каква хуљења на веру и светињу. И онда се на једаред учини сам себи тако малушан, тако ништаван у овом тренутку; учини му се да је саблажњива ишсао, која му се врзла по глави — тако ситна, тако ружна мисао... да му чисто дође, да се, по што по то, опет свега окане и да онај час скочи из кола, па чак макар било потребно потући се због тогасаПавлом Павловићем. Ну онај започе опет говорити, и саблазан обухвати опет његово срце. — Алексјеју Ивановићу, разумете ли се ви у драгоценостима ? — У каквим драгоценостима? — Брилијантским. — Разумем се. — Хтео бих да понесем штогод на поклон. Саветујте ми: треба ли или не? — По мом мишљењу не треба. — А ја бих тако радо хтео! — узмува се Павле Павловић. — Само шта да купим? Да ли цео прибор, то јест брош, минђуше, браслете, или само једну стварцу ? — А колико бисте хтели да нлатите? — Па четир до пет стотина рубаља. — Ух! — Мислите да је много, шта ли ? — трже се Павле Павловић.

— Купите само једну браслету, за сто рубаља. Павлу Павловићу чисто би криво. Страгано му се ггрохтело да плати што више и да купи „цео" ирибор. Говорио је неирестано о том. Уђоше у златарницу. Свршило се на послетку тим, да су ипак купили саму једну браслету, и то не ону, која се допала Павлу Павловићу, него ону, коју је показао Вељчањинов. Павле Павловић хтеде да купи обадве. Када је трговац, који је тражио прво сто седамдесет и пет рубаља за браслету, сиустио на сто педесет — он се чак ночео љутити; с радошћу би платио био и две стотине, да је заискао, тако радо је хтео да купи што скуиљи поклон. — Ништа то не чини, што се ја журим са поклонима — изливао се у заносу, кад су се опет кренули — нису они од оног високог света, него искрени, простосрдачни.Невиност љуби поклоне! насмегаи се лукаво и весело. Ето ви сте ми се мало час подсмехнули, Алексјеју Ивановићу, због тога, што јој је тек петнаест година; а вид'те, мени је баш то и заврнуло мозак — баш то, што још у гимназију иде, са торбицом на руци, у којој су теке и пера, хе-хе! Торбица је баш и упленила моје мисли ! Мени је главно невииост, Алексјеју Ивановићу. Кикоће се тамо са пријатељицом у кутићу и како се смеју, Бого мој! И шта је било: цео смеј и кикот за то, што је мачка скочила са ормана на постељу па се наглавце преметла . . . Тако вам то тамо ... чисто мири на свежу јабуку ! Да скинем креп, а? — Како хоћете. — Скинућу! И збиља скину гаешир, здера креп и баци га на пут. Вељчанинов виде, како му се лице засјало најлепшом надеждом, кад је опет метнуо гаегаир на своју ћелаву главу. „Да ли је он заиста таки?" помисли Вељчанинов пакосно, — да можда заиста нема какве иодвале у том, што ме је позвао? Да не рачуна у истину, можда, на моју племенитост? настави скоро ражљућен носледњом претпоставком. „Шта је он, да ли је комедијаш, будала или „вечити муж" ? Јер на послетку не би било могуће!"...

0 ПРОШЛ0СТИ БЕОГРАДА

Како се наиме ноћу шанчеви све већма пунили јаничара, који су гомилице нродирали те се сваки час могло побојати, да ће се најзад и овде морати повући испред надмоћја, латише се у крајњој не-

вољи очајна средства, да се спасу. По сво.ј прилици по Капистранову савету још те ноћи повежу велику множину грања, натопе је сумпором и другим горивим материјама, пред зору је запале и тако, не