Stražilovo

189

те је краљ Лајош за то наредио да се спреме неколико лађа и да се на њих натовари колико је требало топова и барута и да се бродовље спусти низ Дунав у Београд.*) Међу тим је Ахмет паша онсео Шабац и жестоко на њ нападао, но исто се тако храбро бранила и посада, у којој није било више од сто момака и неколико коњаника под јуначним заповедником Симоном Логодијем. По што су Турци напунили водене шанчеве фашинама, могли се храбри браниоци још лако спасти преко реке, но они су, спаднувши на шездесет, очекивали јуриш, који је главе стао њих све, али и седам стотина Турака. Њихове су главе у реду понамештане биле по друму, којим је Сулејман сутрадан прошао у двор, по што је нреда се пустио освајача Ахмет-пашу и санџак-бегове, да га пољубе у руку. Одмах нареди султан, да се дигне мост преко Саве у сремску земљу. Сам је седео под чардаком на обали, како би надгледао да се посао ради што ревније, а стојале су ту и све аге од војске и двора, у руци им батина, па су људе терали на рад. Девет дана узастопце радило се на том мосту, а за то је време дошао глас, да је Земун пао у руке великом везиру и да је ђаја-пашин син Балибег на свом походу освојио неколико дворова и посекао шездесет глава. Десетог дана био је мост готов, само да се преко њега пређе — а био је дугачак осамнаест стотина аршина — но истога дана река тако набуја, да је разорила мост те се тек после осам дана могло прелазити. Већ је читав месец дана био велики везир Пирипаша пред Београдом, кад се Сулејман са целом осталом војском појавио код града. Иребеглице издадоше, да су зидови најслабији на оној страни, где Сава утиче у Дунав те се одмах од тако званог ратног острва стаде пуцати на варош, и то са успехом, јер опсађени нису имали џебане. Те тако је Београд био затворен како са копна, тако и са воде. 1 августа посмотрио је султан Земун и Београд, Београд дабогме само с воде. С)традан је био велик ратни савет у земунском двору, где се решило да 3 августа буде општи јуриш на Београд. Но опсађепи су га тако храбро одбили, да су шанчеви били наиуњени лешинама а јаничарски је ага био рањен. Султан је са великом и сјајном свитом с овостране обале Савине гледао како његови јуришају те је био огорчен, кад је видео, да им не иде од руке, а нарочито кад се разнео глас, да водом и сувим долази мађарска војска да град ослободи опсаде. Но глас се тај после исказао као неоснован. Сад дође још девет јуриша и најпосле буду на ра-

*) Ђенерал К. Иротић: Одломци из историје Београда.

тном острву постављене батерије те се с воде стаде пуцати на куле и бедеме. У Београду као да је међу заповедницима Блахом Олахом, Јапом Ботијем и Јованом Мозганом владала несугласица. Овај последњи, увиђајући неуспешност отпора, као да је био склоњен на преговоре с Турцима. Српске и бугарске најамничке чете, које се донде бориле у вароши, буду пуштене у град. Борба буде настављена, но ипак је пресгала после двадесетог јуриша и по што је Сулејман наредио да се разори Небојша, нај јача кула с воде. Заповедници, који су изгубили били сву наду те видели, да су напуштени, стадоше преговарати с Турцима и на нрилично сраман начин предадоше им град, уз јемство, да ће им остати живот и слобода. Но Турци нису држали задану реч, него посекоше онај део мађарских чета, који се није могао спасти на лађе, што су биле ту у приправности, а српске и турске најамничке чете одведу у Цириград и населе их на Босфору. Сулејман их је иослао 9 септембра из Београда у Цариград, заједно са њиховим свештеницима и калуђерима, и населио с њима једно село, које је прозвао Београдом, а у Београду је оставио само оне, махом старе Србе, који се за време опсаде нису борили са Турцима. Београд је био освојен 29 августа 1521. Бећ сутрадан прешао је Сулејман мостом из Земуна у Београд а јаничари су га његови дочекали са радосном кликом. За тим је наименовао Вали-бега врховним заповедником града, иослао је победна писма судијама и намесницима у држави, а и сенату Млетака, с којима је био у пријатељству, а највећу цркву у Београду претворио је свечаном молитвом у џамију.*) Тако је Београд постао турски. Већ га је Мухамед II назвао кључем Запада, мосгом, који води у Угарску, путовођом, који казује пут у Будим и у Беч. Једном од најдостојнијих прејемника Османових на престолу било је суђено, да отме тај кључ и да на донде непобедимим бедемима Београда истакне знамења своје неограничене владалачке моћи. Сулејман богме и није дуго оклевао него је гледао да употреби победу своју и освојење тога последњег и нај јачег бедема хришћанству. Већ после неколико година паде у гроб са кра*) Срби су у оно време имали у својој цркви у Веограду мошти свете Патнице (свете Петке? Ра1шса, Уепегап(Ја), једну руку свете Варваре мученице и једну икону свете Богородице, и Сулејман је наредио те су они Срби, који се селили у Цариград, понели све ово са собом, а после је продао све то цариградском пагријарху ва дванаест хиљада дуката. Протић : Одломци и т. д. по Хамеру.