Stražilovo

204

пролећа 1827, као ни то, даје пробавио близу пет година на њем. Ја еам у својој радњи не по неким већ по највероватнијим изворима изнео, да је Сима дошао друге половине 1827, а стигао у Крагујевац лета 1831 године (а не, како неверно Павловић представља, да је Сима био у Београду 22 дек. 1831, јер ја сам у напомени истакао, да је био 13 септембра 1831). Од Цетиња па иреко Котора, Сарајева, Баљева до Крагујевца пије могао тако брзо стићи; требало му је више времепа, што и само Гагићево нисмо од 29 марта 1831 за то говори. Па и сам Сима вели па једном месту, да је пробавио преко три године, а на другом до 1830, што се све своди па једно, да је највише пробавио три и по године. Ово мишљење моје потврђује и Лаза Томановић у чланку Петир II Петровик Његош (Нова Зета 1890, стр. 317. Чланка овога писам имао при изради своје расправе), а и у реферату о овој књизи (Глас Црногорца, бр. 2 од 1894 године); оно се слаже и с причањем дра Јовапа Стејића, пријатеља Вукова и Симина, у књизи »Забаве за разум и срце« (у Будиму, у типографији Университета Пештанског 1831). Посвету у овој књизи писао је Стејић на Цвети 1831, а предговор велике недеље, обоје у Шапцу. Међу претплатницима је и »г. Симо Милутиновић, бивши секретар владике црногорскога«. Дакле већ априла (ако не већ и који месец раније) није био секретаром! У овој књизи нађох једну лепу белешку о Симину друговању са Стејићем, те је исписујем, да се што јаче истакне његов рад. На стр. 222 поменутога дела Стејић говори о пријатељу, те вели: »Задуго време и с млогим горким тражењем ја сам само једнога доброга и вернога пријатеља нашао, који ме је свагда пазио, развесељавао и словом и делом потиомагао.« Иза ове речи стоји звездица, на коју се односе ове речи из напомене: »С. М(илутиновићу), буди ми срећан и дуговечан: ја те и овде, удаљен од тебе, с оном истом ватром љубови пазим и милујем, као што сам и онда, кад смо на близу били, и кад сам свагда једва чекао, да те видим и да се с тобом разговарам!« У неколико речи Павловић је испричао рад Симин око штампаља историје, али није могао пребрисати опо, што је раније у »Нашем Добу« написао, да се »господи у Београду, иа ни кнезу Милошу., не допадне истина, како он у »Историји Српској« прича, те се он истом

1839 могне вратити у Београд« (стр. 23). Мени је чудно, како може остати и даље при том мишљењу, када је из оних писама Ал. Симићу, која су штампана први нут у Јавору 1879 г. а но том попово у свечаном броју Босанске Виле (бр 18 од 1891), јасно, за што се Сима задржавао у Пешти. Сем тога зна се, да је Сима 1838 био у Београду и да се поново вратио у Пешту. Даље, да је кнез Милош бранио његов долазак у Србију, не би га посгавио, пошто се Сима стално настанио у Београду, за свога чиповника, нити би слао свога лекара да га надгледа у б-олести. Једном треба да смо на чисто, да Симе нико није гањао због његова писања. Да и поверујемо Павловића тумачењу, да је у причању Пунктаторкину, у ћшшг у 4 мај узет но старом датуму, а у Ј. Игњатовића 16 мај по новом, ипак нам се не поклаиа с причањем Арнотовим у Сроској Новини. Арнот то није писао после неколико годипа већ одмах после ончх дана, те се не може мислити, да је у том иогрешио. Његов опис венца, којим је крунисан Сима, слаже се с временом годишњим. Живот Симин од 1838 године до смрти му испричао је само у нетнаест редака, казавпш, како је једва изнео живу главу године 1840, што је са свим претерано! Син Симин пије мерник у Београду (стр. 30), већ професор техничкога факултета наше Велике Школе. Оволико о првом делу Павловићеве радње. Да изнесем неколико нових података о животу песникову, што ми по објављењу радње дођоше до руке .V. Оимин отац рођен је у Рожанству, округа ужичкога; али преци њихови пе беху од памтивека одатле. У другом броју »Гласа Црногорца« од ове године Томановић, приказујући Павловићеву радњу, додаје: »Још о прослави Сарајлијне стогодишњице слушали смо од људи из Никшића, да је пјесник поријеклом из Никшићке жупе, и да му се још знаде старина, гдје му се и ђед Симо родио у селу Драговићима.« То ми даде повода, да и о том запитам Симина сина г. Драгишу Милутиновића. И он ми заиста потврди, да су преци Милутиновићеви дошли испод Дурмитора у Рожанство, али много пре него пгго вели Томановић, без сумње у време првога похода Јевђенија Савојскога. Причао му је отац, да је из куће Си-