Stražilovo

196

и ми обрнути лист. Једва чекам да се видимо (преставља је): „Па ви, гостодине Лцо, чујем, добили сте сто хиљада!" (Гордо) Тако нам се чини ! „Онда честитам!"... Тех, истина то је маленкост, али тек опет: хвала! Евица. Ти то не ћеш чинити! Аца. Е?! Рокса. Немој, сине мој! Ја је већ толико волим, као да је моје рођено дете. Евица. И она је тако добра! Аца. Хм! Видећемо ... Али сад, где ћу, Боже! Најбоље је код кога у госте... Но, сад ће бити доста пријатеља. (Узима шешир и штап.) До виђења, моји милијонари! (клања се) До виђења! Евица. Ха-ха-ха! 'ајде, 'ајде, можеш и то да наслутиш! 1'окса. Само се што пре врати. Аца (излази). Ти знаш господски ред. Ш Е С Т А II 0 Ј А В А Рокса и Евица Рокса (полази). Ако овако траје, остаћемо данас гладни. Идем ја (застаје). Збиља, ћери, да л' је све ово истина? Евица. Боже, мајка... па да бо'ме да је истина. Рокса (крсти се). Аја, дете!... Не верујем ја то никако. Зар ми од једном тако... тако богати! Ако 'оћеш Париз, ако 'оћеш Беч . .. па куће. . . па каруце! (иде лево и крсти се) Мајко Божја, да л' смо ми ово!? Зар ја и Макса.. . онај мирпи Макса!? (оде). С Е Д М А П 0 Ј А В А Евица Евица. Ха-ха-ха! Право каже мајка. И ја сам, као да сањам. (Маше руком.) Само сан није. Ето, видим прозор, видим врата, видим орман, и знам да смо добили сто хиљада динара. Чисто ми изгледа, као да је све ово учинио неки чаробан прстен. (Хода.) БЈта је да је —■ лепо је! Истина да је и господин Милисав леп, али ћемо се од сад друкче гледати. (Заједљиво) 0, мој господин-официру, зар сте заборавили већ, где је наша кућа?! Ох, што ћу му пркосити ! Ама чим само могу! На пример: ја се возам у каруцама, а он јаше поред мојих кола, ја га (кокетно) и не погледам... Да видим онда како ће вам синути око, лепи мој официру! (пође вратима) ОСМА ПОЈАВА Зорка и Евица Зорка (брзо): Добро јутро, слатка! (љубе се). А где си пошла?

Евица. Прако к теби. (Узме је за руку.) ГТрво кажи велика драгичка. Зорка. Највећа. Евица. А знаш ли ти, с киме имаш срећу да говориш ? Зорка. Са госпођицом Евицом, која воли поручика Милисава и који њу воли и који ће двоје бити најлепши пар људи на свету. Ето! Евица. То ћемо тек да видимо. Зорка. Е да! А молим, госпођице, куда ћете тако високо? Евица. Брло високо. Само једна реч: сто хиљада динара. Зорка. Шта! ? Евица. Сто хиљада динара, још ако хоћете у злату. Зорка. Ама шта је с тим? Евица. Ето то: наша маленкост располаже са сто хиљада динара. Зорка. Ха-ха-ха! А наша са две стотине, ако вам није много. Евица. Наша се маленкост не шали. Зорка (загледа је пажљиво). Већ не разумем. Евица. Главни згодитак је био тако добар, те је дошао до нас (показује прстом на себе). Зорка. Истина?! Евица. Као да је данас петак! Зорка (озбиљно). Онда честитам! Евица. Хвала!... Но, сад ћу питати господина Милисава, да ли ће и од сад заборавити овај сокак, као пре. Зорка. Ваљда га не ћеш одбити? Евица. Хм! (сумњиво врти главом). Зорка. Он је тако учтив ... тако добар, а сем тог баш је према теби и прилика. Евица. Прилично је горд. Зорка. Што се мене тиче, ја то и волим. Онај ми је човек прави човек, који не скида шешир до земље, који не брбља све оне речи, што их ми за онај тренутак слушамо радо, а после нас скупо стају, који све што имају даду на ципеле и одело, а изнутра су празни, који, на пример, не моле Бога да која госпођица падне на леду, како би јој се учинили каваљери, него је искрен и пријатан, и кад се тражи гграви пријатељ, увек се у њему налази. Истина да је то пријатељсгво скривено и често сурово, али они не жале ни десну ни леву руку. А ако хоћеш право, такав је твој Милисав. Евица (блаже). Само му не треба показати ни с наше стране сувише велику пажњу. Зорка. Са свим. Равно равним. Евица. Видећемо већ.