Stražilovo

197

Зорка. И сад сигурно ие ће бити оиде (показује Евичино срце) више места за њену сироту Зорку? Евица (грли је). Шта ти говориш! ? .. . Сад те још више волим. Зорка. Што се господина Аце тиче, он ће сигурно од сад носити друге наочаре. Евица. Ти га бар знаш! Док му проиграју те лутке, ето њега као што је и пре био. Не љути се! Зорка. И немам на то права. Евица (весело). Замисли нас две заједно у једним каруцама, у једној ложи, у једним санкама заједно на Калимегдану а каваљери на све стране. Зорка. Зиам, сестро, али тек ја нисам добила сто хиљада динара. Евица. Све једно, ја сам, а зар ми ти не ћеш бити род? Зорка. Е, ко то зна?! Евица (весело). Знам ја, знаш ти, зна он, зна цео свет. Зорка. Сад је све друкче. Евнца. Никако! На против, сад је још боље, још сигурније. (Роксин глас и.за кулиса: „Евице, ходи часом, Евице!") Евица (одзива се): Одмах, мајка! (Зорци): Причекај ме док умесим резанце. Радуј се мало сама нашој срећи. (Оде лево.) Д Е В Е Т А II 0 Ј А В А Зорка Зорка. Већ сам нестрпљива, како ли ће Аца изгледати. Све знам! ПГго год каже, само паре лете ... Па опет, ил' ја видим, ил' не могу боље да видим, тек он није рђав младић. И то . .. кад је таква срећа! Велик је то новац. Шта знам, шта бих ја чинила, кад би мене тако што снашло. (Озбиљно): Само, Зорка, памет у главу, овде се не сме сад тек шта говорити ... Ах, ево га! ДЕСЕТА 17 0ЈАВА Аца и Зорка Аца (изненађено). А, госпођица Зорка! бар дап! Зорка. Добар дан, господин-Ацо!

Аца (пружа руку). Јесте л' већ чули? Зорка. Нисам ништа необично. (За се) Овако ћу с њим. Аца. Еако? За главни згодитак? Зорка. Нисам. Аца. И да сам добио сго хиљада динара? Зорка. Тако! Онда честитам. Аца (гордо). Хвала! Зорка. Сад од овог дана сигурно сте одредили са свим други план за живот. Аца. Газуме се. Зорка. Та да! Од сад наступа за вас са свим други свет . . . друго друштво . . . управо рећи: богаштина! Аца (не гледа у Зорку). Без сумње! Зорка. Пређашње вас се стање ништа не тиче Аца (као пре). Можете већ мислити. Зорка. Тако?(Засе) Ал' смо сигурни! (Гласно) Разуме се, стара познанства и стари иријатељи сад мало мање вреде. Аца (гледа у таван и врти главом) Бога ми! Зорка (за се). Охо! Све лепше. (Гласно) Са старим осећајем напоље? Је л' те? Аца (као пре). Што их је мање то боље. Треба се учити штедњи. Зорка (за се). Глетињега! (Гласно) Разуме се, богата друштва даће вам прилику, да ваше богатство великим миразом увећате? Аца. Може се и на то рачунати. Пола и пола да се не свађамо. Зорка (за се). А вечита љубав ?! (Гласно) Што се мене тиче, ја ћу бити тако слободна, да вам честитам ту вашу будућу срећу. Аца (брзо је погледа и крије очи одмах. За се). Јогп је лепша. Само како ћу због ово сто хиљада динара. (Гласно) Верујте, некад интереси морају бити пречи од срца. Зорка. Верујем.. . и, ако се не варам, ви тако рачунате. И боље је... много је боље то! Је л' те? Аца. Хм! Само у неколико. (Погледа је па брзо тргне поглед. За се) Ал' је сад лепа. Никад овака није била. (Наставиће се) ^•1/1-1/1/7/т/ ДХХ ЈЧР .рјтј.му

До-

ВЕЧИТИ МУЖ

П1> ИПОВЕТКА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ ПРЕВЕО МИДИВОЈ МАКСИМОВИБ. XIII Чији је крај дебљи ? Био је у стању да помисли на риђокосу, и ако су га међу тим гризли јед и кајање. Па и целог тога дана, но изгледу тако пријатно и занимљиво

проведена, не остављаше га чама. Пре но што је певао романсу, не знађаше већ шта да ради од досаде, па зато је, ваљда, и певао са онаким одушевљењем. „ И откуд сам се само могао толико понизити...