Stražilovo

238

није! На причању садржине ове трагедије пробавио је од стр. 41—78, износећи читаве одељке, које исписива данашњим правогшсом!, у чем је овде онде био и недоследан. Тачно износи од стр. 78—92 разна мишљења о тој драми, а тек од 104 износи и своје мишљење, које не само кипти фразама, већ је прави ре1е-те1е. Ту ћете наћи свега и свачега: говори вам о реферату Св. Николајевића о Спахиници Јевтићевој; дотиче се и београдских превода којекаквих романа, бацајући их неправедно на леђа »баш реалистичким радикалима«, нрича и о Коху и његовим бакцилама и т. д. На што све то? Ни на што друго, но да се који табак више избаци ! — Није истина, да је Стеријн »Обилић« изишао на годину дана после Симина, већ Симин носле Стеријна и то на девет година доцније. На стр. 92—-94 говори о »Дици Црногорској« у кратко, т. ј. исписује оно што Томановић каза у »Гласу Црногорца«. 0 »Србијанци« говори врло мало: исписује и то доста нетачно песму »Срет« и оно што вели Вуловић »на стр. 298 своје леваније (?). Две три рече о »Тројебратству« и »Тро.јесестарству«, па и ту начини грешке. У 'Гројебратству вели: »У њој су три епске песме: Ргањац или Рођепе Вељки Петровића (последње јунаштво и смрт његова); Брезсмртаи, и т. д., Семберац« ; а у самој ствари су ове: Ртањац или рођење Вељка Петровића, Бресмртац или последње и највеће јунаштво Вељка Петровића, и Сембе-

рац или врлост и надежда Бошњака. У »Тројесестарству« нису на крају само лег ситнијих песама; како би се оне могле растегнути од 75 — 96 стране! — Прелази тако рећи ћутке преко мањих песама, да би застао на »Историјама«. којима посвети пет до шест редака. Осврће се по ново на језик Симин, који му је сада »кашто до зла Бога неразумљив, чудан, чисто смешан«. И овде Павловић губи хронологијску везу; у опће нема хронологијскога смисла; јер да га има, не би без сумње написао, да су »Трагедија Обилић« и »Тројебратство« штампани нре — Србијанке. Ево шта вели на стр. 116 »А гле, каква је лепота у језику, каква ли милипа и снага у осећају и мисли ранијих његових песничких умотвора — осим »Трагедије Обилић«, која је напред споменута — кад он још не беше побуњен класичком митологијом!«, па наводи одломке из »Тројебратства«. То губљење хронологијске везе и стављање радова у доба, када нису постали, чини, да он ногрешно тумачи, откуда у »Србијанци« митологисање захвата више маха но у другим његовим доцпијим делима. — Одељак овај завршује Вуловићевим резоновањем у Годишњици на стр. 298, 345—348. Ни овај одељак, као што се из свега овога види, и>'ма ничега новога ; једино је опширнији извод трагедије »Обилић«, али то имамо и у »Нашем Добу« ; има много грешака а и пун је туђих цитата.

(Наставиће се)

Ђорђе С. Ђор^евић

Н Е М Ц И И <ј (Нас VIII Карактери пису израђени тако, да би заменили мапе у сплетке. Али су обрађепи; види се, да је нисац савесно проучавао историју. Но својим јунацима није дао тон, који им присгоји. Никад не налазећи се у сличном друштву, као што га описује, кад на себе пази, приморан је на разглаголства ученика риторике ;*) а кад се заборави, говори иростачки и грубо, као Шваба (сваки Алзачапин разумеће нас). У ствари сва лица у Дон-Карлосу чисти су Немци; једни перорују и расирављају, дру*) Ово привнаје он сам у једном писму Гету (од 18 нов. 1790 год.)

Р А Н Ц У 3 И вак) ги ричу. Хладна сиекулација, емфаза страсти у памети или животињска рика — то је у овом делу место узбуђења и живота. Код рикаваца лица Дон Карлос је најмудрији. Одмах после приступа он улази у стање несвесности и у томе се држи непрестано. Навешћемо само два његова наступа. У другој сцени другога чина добије авдијенцију код свог оца, краља шпањолскога. Чим је сам с њим, он пада пред њим на колена: » . . . Дајте ми руку, оче. — 0 срећни дане!« Као што нам каже, тренут је свечан: »Све небо спушта се са војскама радосних анђела; пун узбуђења трисвети посматра ову велику и