Stražilovo

239

лепу сцену! — »Оче! . . . Помирење!« и он понавља овај крик неколико пута. Приметите, да и.змеђу ода и сина још влада само нека хладноћа; слушајући инфанта, човек би мислио, да је ту смртна мржња. Али ма он колико викао, публика пе разуме, зашто се толико жести, пре но што су се непријатељска чуства заиста дохватила. Међу тим краљ не ће да овог младог занесењака постави за губернатора у Бриселу. Његови разлози тако су мудри, да мораш да станеш на његову страну. Мислиш о оном што он вели: »Дон-Карлосе, ти говориш као да сањаш. Сувише ти је жива крв што ти у жилама ври«. Па каже још. »Ти би само разоравао!« — »Ах! дај ми, оче, да што разорим!« Ево шта одговара Дон Карлос; па се чуди, што му отац не да Нидерландију, да се њом игра као сиграчком! Друга криза. Карлос је сам са принцесом. У прве је збуњен, као ђак, кад остане сам са професоровом ћерком. »Принцесо, опростите, нринцесо ... ја . . . нашао сам отворену предњу собу. — Принцеса : Је ли можно? А мени се чини, да сам је баш ја затворила! Карлос: Вама се то само чини! Само вам се чини! . . . али зацело се варате. Да сте је хтели затворити, да, то допуштам; али затво-

рили ! Затворили! не, зацело не ! и — Баш нема среће овај јлдни младић ! Али на што настављати? Остављамо читаоцу да он сам настави ову комичну сцену а уверени смо, да ће из ње и сам извести закључке, које бисмо му ми изнели. Међу ове разуздане говоре умеће писац, кад год само може, обичие риторске фразе, Навешћу само једну, која ће, надам се, разрешити нас од потребе да наводимо других. То је место, где принцеса Еболи разлаже своје мисли о љубави. Ова млада девица учи нас, уз друге лепе ствари, да »дражесна армонија душа — један пољубац — оиојне сласти, узвишена и небеска мађија лепоте, нису друго, до ли сестринске боје једног зрака, листови еимо једног цвета«. У свима овим сценама нема ни једне речи, која не би одавала иотпуно непознавање бурне страсти. Све се осећа на професора, који се са два живота празна и једнолика напреже, да себи замисли љубав отмеие даме и енергију јунака. Личности перораторске не ће боље одолевати озбиљну испиту, него ли рикавци. Не ћемо претресати ни Позине шупље теорије, ни чудно лелујање Филипа II. (Свршиће се)

КЊИЖЕБНИ ПРИКАЗИ Ср7?ска краљевска академија. Први основи словенске књижевности међу балканс.ким Словенима. Легеида О 15ладимиру И Косари. Културно-историјске студије Стојана Новаковика. У Београду, штампано у држ. штампарији краљевине Србије. 1893. стр. VI[I-)—299. — Прошле године нам је вредни књижевник и историчар наш Ст. Новаковић изнео доста занимљива и важна научна градива о књижевној и културиој прошлости нашој. То је градиво обилато, као што се то и иначе може рећи за рад Новаковићев, не узимајући оштро на око где које омашке у критичној тачности и спољашњем излагању. ГБегов рад нам је не толико оригинално-тваралачки, колико највише систематско-конгесгиван. А и то је неизмерно много нринело познавању и ироучавању наше историје књижевносги и историје културне и политичне, кад узмемо особито на ум тешкоће и оскудна средства око скуиљања и критичног проматрања и сређивања извора, који с тим стоје у свези. То је узрок и томе, што још немамо систематски написану историју наше књижевности. Ове културно-историске студије могу пружити веома много помоћи ономе, који буде с временом иисао исцрпну историју наше

књижевности. Цео овај опсежан материјал иодељен је у: иристуи (стр. 1—11), у којем нам износи писац опће погледе на културно стање како свију Словена тако нарочито Срба у оно доба, кад се доселили на балканско иолуострво; даље културни значај хришћанства међу Словенима. Пренос словенске књижевности на балканско полуосгрво год. 886 - 888 иочетак је правом нацијоналном животу југословенском на балканском иолуострву. Напомиње и истиче хришћанску легенду о Владимиру и Косари као најсгарији умствен производ нашега народа на балканском полуострву. Задатак овим студијама јесте: „да иокажу где је основан први расадник словенске писмености на балканском полуострву и којим је редом обузео сриске земље". ПоСле пристуиа као опћег увода израда самога предузетог градива подељена је на осам одељака: први (стр. 13 49) садржи опис и погледе на етнограФСко стање балканскога полуострва у X веку. Опширно се писац забавља културном узајмицом међу Словенима и туранским Бугарима; а тако исто додирује и одношаје са Грцима. За тим говори о Арбанасима и њиховим стаништима у X веку. Садашња тоиогра#ска терминологија Епира и Арбаније као доказ томе, да су то биле словенске