Stražilovo

250

куле смерних црквица, као да су се саме успеле на врхове тих брежуљака. па би све више и више да греду горе, чак до престола свемогућега творца, да онде испоруче топле молитве својих верних. Што се која више узапела, то ти се чини да је све веселија, што се примакла ближе тој мети својој. Из долине допире јасно звонце до иа врх Куфштајна. Оглашују некога. Тргнеш се ноплашено на тај звук, а кроз душу ти севне: — Зар се и у том рају умире! . . . Поглед ти узлети горе на стрмениту стену, па запне за какву поцрнелу кулу некадашњега витешкога замка, са које је охоли господар јој, у стара времена, као кобац на препелице у трави, мотрио са висина у до и вребао друмом богате товаре трговачких каравана. Крај куле стрше развалине давно и давно напуштенога замка, у којем се некада бесно нировало, а-сада гаврани и јастребови господаре над тим рушевинама. Те поцрнеле, још и у опадању свом поносите развалине данас те иодсећају само, да се и у овом рају умире. За сваку од тих развалина, што их по високим, стрменитим окукама видиш са Куфштај на, прикопчао је народ нричу какву; али се пи једпа од ових пе почиње нити свршава благословом, а ни једпа се пе да верно испричати без речи — проклетња. С тога је и нестало људскога живота на дивљим, хладним висовима тим, а све бујније се развија у пи-

томом долу, где се некада на сваком кораку страховало за њ. Данас се у плодноме долу и на љупким брежуљцима око Куфштајна иодижу убави тиролски летњиковци са цветиим иеривојима, као живи контрасти оним страховитим развалинама па суром стењу онамо горе. Једним погледом можеш ту да скопчаш иитому садашњост са дивљом прошлошћу многих векова. Посматрајући унаоколо дивну панораму са бедема куфштајнских, заборави човек под пријатним утисцима и на свет, и на себе, и на све, што око њега бива. Лепотом божанствене природе онојена душа преда се сва томе једипом уживању, не марећи у тај мах ни за што друго на свету. Опити се лепотом природе, то је најпријатније душевно расположење. И ја сам био у том душевном расположењу на бедемима Куфштајна. Није чудо, дакле, што сам протрљао очи и намрштена чела иогледао мога вођу, кад ме у неке узе иснод руке, па ми рече: »Време нам измиче, а још ваља да разгледамо и тврђаву«. Приберем се мало; пренесем јога један, опроштајни иоглед преко дивне околине куфштајнске, па се упутим уз свога вођу к северном крају тврђаве, где се, па највишој тачци градскога иостоља, подигла па четири боја горостасна округла »царска кула«, са особитим некаквим кровом као каквим големим точиром. Мнлан Андрић ће се)

ЈОШ НЕКА 0 СИМИ МИЛУТИНОВИЋУ ИОВОДОМ РАСПРАВЕ ДРА СТЕВАНА ПАВЛОВИЋА.

(РГаставак) Прелазећи другом делу своје расправе библиографијском делу — номенуо сам, да сам гледао да приберем све оно, што је Сима писао, али да опет не јамчим за потпуност. Данас, након године и више дана, у могућности сам, да сам учиним неке исправке и допуне и у овом делу. Почећу оним редом, којим се п поједини радови, о којима хоћу да говорим, јављају. На стр. 38 казао сам, да је до краја но-

вембра 1826 изишла на свет и последња свеска »Србијанке«, не знајући онда за писмо С.

Милутиновића Вуку од 20 пов. 1826, којим му шаље и четврту чест »Србијанке«, да је прегледа, расуди и пресуди »је ли је барем Србин (душом и тијелом) писао«. Ово је писмо објављено у »Српској Зори« 1877 св. 12, али како је до »Зоре« теитко доћи, дајбуди нама Београђаиима (јер је на моју велику тражњу једва нађох у г. арх. Н. Дучића, ком нека је