Stražilovo

261

нешто гурне". Међу тим се станица приближавала; оно што је чекао и дочекао је. На тој станици стојао је влак четирдесет минута, тако, да су иутници могли ручати. На уласку у чекаоницу за путнике прве и друге класе згрнула се, као обично, гомила нестрпљиве и ужурбане иублике и — може бити такођер као обично извргла се свађа и скандал. Једна дама, која је изишла из вагона друге класе, уз то врло лепа, али некако и сувише раскошно за путницу одевена, скоро је вукла за собом обема рукама врло млада и лепугакаста уланског официрчића, који јој се отимао из руку. Млади официрчић је био са свим пијан, а дама га — по свој прилици његова старија рођака — не пушташе од себе; сигурно се бојала да ће одмах, чим уђе, потрчати на бифе с пићем. Међу тим се у оној стисци сударио са уланом неки трговчић, такођер пијан, и то на сву меру. Тај трговчић беше запао на станицу већ други дан, пијанчио је и расипао паре у кругу врло разнолика друштва, и никако му не полажаше за руком да уђе у влак, који треба, и да се крене даље. Подигла се галама. Официр се дерао, трговчић псовао, дама беше у очајању и одвраћајући улана од свађе молила га је, довикујући му.- „Мићињка ! Мићигвка!" Трговчићу се учинило то већ и сувише скандалозно; с'ви се до душе смејали, али трговчић се све више жестио, због повређеног морала, као што се израјкаваше. — Гледај ти: „Мићињка!" — викао је, прекоравајући и подражавајући танки гласић госпођин. — Немају више сгида ни јавно, пред публиком!" И иосрћући према дами, која већ беше села на столицу, која јој прва дође до руке, посадивши до себе и улана, презриво их измери обоје и онда ноче пијаним гласом: — Рито једна, рито! Вучеш се овуда са отрцаним репом својим! Дама цикну и у неприлици се осврташе, очекујући помоћ. И срамота ју је било а и бојала се. На то, да иокор буде већи, официр посрну са столице и узвикнувши потеже на трговца, али се заплете и скљуси се натраг на столицу. Смеј се унаоколо дизао све већи, а нико не помишљаше, да иомогне; у то се умеша Вељчањииов. Он изненада зграби трговчића за јаку и, продрмусавши га мало, гурну га на нет корачаја од престрављене женскиње. Тим се и скандал свршио; трговчићу ули страх снага а и сама енергична појава Вељчањиновљева; његови другови га одмах одведоше. Дама, црвенећи и скоро са сузама у очима, излеваше уверења своје захвалности. Улански официр је мрмљао.- „бладарим, бла-

дарим!" — и хтеде у један мах да пружи руку Вељчањинову, ну место тога испрући се ногама преко столица. — Мићињка! — простења дама с прекором и пљесну рукама. Вељчањинов је био задовољан и догађајем и приликама, у којима се догодио. Дама га је интересовала; то беше, као пгго се видело, богата провинцијалка, раскошно, али без укуса одевена и са прилично смешним манир ма, и, што је главно, спајала је у себи све, што зајемчава успех престоничком женкарошу. Заврте се разговор: дама је узбуђено причала и жалила се на свога мужа, кога је наједаред из вагона нестало, због чега се све то и догодило, јер он „вечито, кад треба да је ту, шмурне некуд". — По потреби ... — промрмља улан. — Ах, Мићињка! — пљесну она рукама. „Сиромах муж, тај ће примити своје!" — помисли Вељчањинов. — Како му је име? Идем ја да га нађем! предложи он. — Пале-Палић! — одазва се улан. — Ваш се муж зове Павле Навловић ? — радознало запита Вељчањинов и наједаред се промоли позпата ћелава глава између њега и даме. У једном трепутку изиде му пред очи врт код Захљебињиних, невине игре и несносна ћелава глава, која се непрестано промаљаше између њега и Надежде Федосјејевне. — Ево вас једва једанпут! —- викну хистерички жена. То беше лицем Павле Павловић; са чуђењем и са страхом је гледао Вељчањинова, нрестравивши се од њега, као од привиђења. Страх га беше у толикој мери обузео, да се видело, да ништа ие разуме од онога, што му је брзо и раздразкено читала увређена жена. На послетку се трже и одмах схвати цео свој ужасни положај и своју кривицу, и о Мићињки, и о том, како је овај „мсје" — дама је тако називала Вељчањинова — „био за нас анђео хранитељ и избавитељ, а ви — вас вечито нема, кад •греба да сте ту .. •" Вељчањинов удари у смех. — Та на ја и он смо пријатељи још из детињства, пријатељи из детињства! — подвикивао је зачуђеној дами, фамилијарно и покровитељски загрливши десном руком око плећа Павла Павловића, који се усиљено и жалостиво смешио —- зар вам није причао о Вељчањинову? — Не, никада није причао — зачуди се дама. — Па сад ме прикажите својој жени, вероломни пријатељу!