Stražilovo

БРОЈ 17. Р

Ј о в АЕ ГР^

1^) ГОД. VII.

У НОВОМ САДУ, 24. АПРИЛА 1894.

ВЕЧЕ НА ТРАВИ

ош не ћу селу са места овога, Где шаиће врба, мири густа трава И треити дах од оближњег језерца, Чаробна сила ту ме задржава. Мирише вече, звездице се пале, Вечерњи звуци из села се чују, Последњи одјек тегобнога дана: С песмицом сетном звонцад одјекују.

Около мене дрема поље равно, Осећам трепет од нотњег лептирка, ћућори шева у травном ноћишту, Певају попци, поче пољска свирка И гле уз шапат мирисног ветрића На тихи' вали' невидљиве реке Ја брзо пловим, заклопивши веђе, Кроз тиха поља, крајеве далеке.

Душу ми љуља радост непозната, Звезде ме воде и крај сјаја блага Полако стижем струјом воде брзе У крај премили до њезина прага.

Ленскш

У СНОВИМА

став'те ме сама, остав'те ме сама! " Самоћа ми годи, моја соба мала Ту кад пустим мисо па сетан залутам По гробовљу пустом мојих идејала —

И могиле љубим, сузама их росим, А слађана туга срце моје стеже, Зачујем ли шапат гробовскога цвећа, Што се к'о јецање светињом разлеже.

И, спустивши главу на уморне груди, Слушам како вечност крај мене иролеће: Затрепери лахор у вечноме миру Па лелуја траву и гробовско цвеће.

Светислав