Stražilovo

280

мами својом бескрајном, иаловитом пучином: Ходи, утони у моје крило!" Како је то говорила, одавало је тако јаку унутрашњу узбуђеност, да сам сав у чуду чисто разрогачио очи на њу. Није то било изговорено тек онако, што гледа на море; није то била само млађано раскалашна воља, да скочи међу немирне вале; то је била управо страсна чежња за силним елементом. Са те ме чежње подилазила језа. Но свладао сам свој осећај те сам тек као од беде одвратио: „Схваћам, да се заносите за морем; само није ваљало тога ради изневерити миле моје брегове." Ту нас је већ стигла била грофица. Зар њој нису сличне ерупдије Јелине у непрекидном дружењу с њом пале у очи? Па ако јесу, како се могла с радошћу уздати у удадбу своје сестре? А да можда нисам ја целу ствар схватио нретерано и превидео, како се млађана срца често за неколико педеља могу да измене. Све троје смо тако шетали крај мора. Вече је било дивно, златна се сунчана светлост просула по води, по којој су пловили силни рибарски чунови са лако набујалим једрима. Јела постала већ са свим разговорна па као да је најзад била и весела, само што из те веселости почесто нешто севне и задрхће. Што сам дуже био с њом, то ми се све већма утврђивао у мени утисак, да се та девојана потајно у себи бори те са тога пати. Наскоро за тим седели смо онет на тераси при ужини, на коју ме је позвала грофица и која је свакако мени у иочаст и била приређена. Весело смо ћеретали а погледи су нам прелетали по дебелом мору, под нама иак потмуло су стењали таласи, кад се последњи пут доваљају до жала. Како се већ почело смркавати, била је Јела све узнемиренија. „Биће касно; зар се не ћемо скоро кренути?" више је пута наваљивала. Најзад јој сестра поиусти те се диже. „Дозволићете, да вас отпратим!" рекох, кад пођосмо. „Имам иешто мало посла у вароши а хоћу данас опет да живим по талијански, то јест, хоћу ноћ да претворим у дан." Лађом смо брзо стигли до риве; отпратио сам још сестре до њихова стана па сам се онде опростио од њих и пошао за својим послом. Кад сам, мало после тога, пролазио кроз узану једну уличицу Марковој пијаци за леђи, нролети паједаред из побочне улице крај мене женско чељаде, које сам у пркос велу и зкурби са свим јасно познао да је Јела. Не промишљајући дуго, окренем се па похитам за њом. Већ на првом малом укрцалишту видим је како скочи у једну од гондола, што

ту чекају да за новце возе, како гондолијеру нешто шапну те гондола нагло отплови према великом каналу. Уђем у другу гондолу и дам гондолијеру знак, да пође за оиом другом, те он тако удеси, да је непрестано био у једнакој даљини за метом, коју сам му ја назначио. Дођосмо до великога канала па запловисмо онда према Ријалто-мосту. Тада видим где гондола преда мном савија лево до неке палате. Мој гондолијере заустави гондолу па стаде лавирати. Сад се Јела брзо успне уза степенице до палате, а мој гондолијере, који је видео како ја за њом гледам нетренимице, рече, као да хоће да предвари моје питање: „II ракгло с!е1 рппслре —" и изусти име. У исти мах се, као на миг невидљива духа — на порталу није било живе душе — изнутра отвори капија иа се опет залуни, ио што се Јела провукла унутра. Потмула луна продрла ми је до дна душе; било ми је, као да је тим за свагда запечаћена судбина несрећна чељадета. У овакву расположењу окануо сам се свих пакана за то вече те сам наредио гондолијеру, да ме одвезе натраг до Лида. Ту сам још дуго лутао, гањале су ме растројене моје мисли, док нисам најпосле отишао да легнем. Наравно да нисам могао наћи ни мира ни сна. Нисам већ више ни марио да останем наЛиду; бојао сам се састанка са Јелом и њеном сестром, јер се не бих умео наћи, шта више морао бих одати да нешто знам. А ни са кнежевићем нисам хтео да се састаием. На њега сам био љут из дубине душе. Све ме је то навело те сам се неколико дана крио у некој врсти тиха очајања. По наједаред добијем писамце од грофице. Сад се више није дало умаћи. Нише ми, како се не може да начуди, што ме тако давно није видела, и да није на Лиду чула, да сам жив и здрав, зацело би се већ била забринула за мене. Треба већ једном да дођем, тим пре, што је јуче дошао Рехкрон са својим родитељима те су сад сви за ово неколико дана, што ће још нровести у Млецима, ради са мном да се прођу по околици. Тада се приберем те сам већ данас у купалипггу очекивао друштво, о којем сам могао претноставити, да ће одмах доћи на Лидо. И дођоше збиља сви, и то, не као до са^ сестре, ире по дне, по свој прилици да се не састану к кнежевићем, који у то доба никад није долазио. С Рехкроном ми је ваљало само обновити старо познанство а у његовим родитељима сам наишао на двоје часних старих. Кад смо се први нут састали, једва сам смео да погледам у Јелу, као да сам ја оиај, коме душу пешто тишти. Она се према мени понашала као онда у шетњи