Stražilovo

295

Лола, у кошуљи, молила се Богу, љубила је бројанице, које јој је фра Вернарђино донео из снете земље, и очитала је толико молитава, колико беше арнаца у бројаницама. — „Браца Алфијо!" поче Туриду, по што је парче пута ишао упоредо са иротивником својим, који беше са свим миран. „Тако ми јединога Бога, ја знам да сам неправо чипио и дао бих се убити. Али пре него што дођох амо, видео сам своју стару мајку, која беше устала, да види како ћу отићи; изговорила се да мора наранити живину, И као што је један Бог на небу, ја ћу вас убити, само да она јадница пе мора плакати." „Добро!" рече Алфијо, и скиде капут. Алфијо први убоде Турида и то у руку; али се Туриду залети и згоди — —

„ Ах, браца-Туриду, ви хоћете баш да ме убијете?!" — Ја сам вам рекао: од када сам јутрос видео јадпу старицу, мислим, да је непрестано гледам." „Само добро отворите очи," викаше Алфијо, „сад ћу вам поштено вратити." Полеже на земљу, једном руком нокрије рану, а другом зграби пуно песка и баци га свом противнику у лице. „Јао!" јаукну Туриду. „Пропао сам!" Полети да побегне, али га Алфијо брзо стигпе и јопг га дваред убоде, најпре у стомак па онда у грло. „То је за кућу, коју си ми окаљао. Сад ти мајка не ће више у рану зору хранити живину." Туриду се још љуљпу међу дрвећем па онда паде колики је дуг. Крв му је куљала из грла, и још једино, што је могао рећи, беше: „Ох, мати моја!"

Лако се могло предвидети да* Порта не ће тако лако преболети карловачки уговор о миру. С тога се често затрчавала да прекине трактат те да поведе нов рат нротив цара. Но свагда је била задржана у свом смеру, маље гласом савести, него шта више успесима царскога оружја на Западу и дипломатским радом савезника Аустрије, Холандске и Епглеске, и руским ратом, који је потпирио Карло XII. Кад већ Порта није смела да се диг е па моћну Аустрпју, која је стојала под политичном и милитарном управом Евгенијевом, покушала је после мира, што је склопила са Петром Великим у Једренима (1713), да завара једног од најслабијих између оних, који су потписали карловачки уговор о миру, а то су били Млеци, те да Млецима отме најлепше крајеве. Већ 10 децембра 1714 откаже султан Ахмет II млетачкој сињорији мир. Ова се обрати на цара Карла VI и заиште помоћи од Аустрије као савезнице и сауговарачице. Бечки кабинет затражи од Порте да се држи уговора а кад је турско ггосланство, што је одаслано било у Беч, хтело да наведе Аустрију да се држи неутрално, брзо је опазило да се царски двор не ће одазвати том захтеву. Зацело је у тој одлуци Аустрије маље меродаван био интерес Млетака, који се за време шнанског

рата о паследство пису свагда коректно владали, него рођени интерес Аустрије. Евгеније Савојски и сувише је био војсковођа и државник а да не би уложио био сву важност своје личности за рат против Порте, која се понела, за рат, у којеМ је било прилике да се и тамишки Банат у Угарској отме од Турака и да се држави освоје оне важне позиције на дољњем Дунаву, које се још од године 1687 јављају као смерови царској политици. Тако се изроди рат, који ће обесној Порти, што никако није хтела да буде задовољна карловачким уговором о миру, отети плодове столетним бојевима и напорима. Евгенијева победа над три пут тако јаким непријатељем 5 августа 1716 код Петроварадина, а и освојење Темишвара (13 октобра 1716) отворише нове изгледе на добитак и дадоше да се предвиди да ће се турска моћ силно подрмати. Турска је до душе преко аустриског ресидента барона Флајшмана,*) кога је она злоставила. хтела да удеси нрего*) Барона Флајшмана, који је као царски носланик био у Цариграду, по заповести великога везира Алије, у знак да Порта не одобрава Флајнгманову мисију, иа његову путу од Једрена у Београд близу овога града наиадну њих иет стотина турских коњаника и одведу га у Смедерево, где га вргну у тавницу. По што је царски иосланик пуних четрдесет и шест дана прочамио у тавници, иусге га из ње услед пораза Турака код Петроварадина и услед Алијине смрти.