Stražilovo

349

народни црквени сабори. Још док је Београд био у царским рукама, и то после смрти митрополита Вићентија Јовановића (| 1737) почеле су царске власти уговарати са пећским патријархом Арсенијем Јовановићем Шакабентом, да се он прими да п|1Ивремено управља српском црквом. Патријарх се Арсеније прими те нонуде и стигне са великим бројем српских бегунаца из крајева Старе Србије у Београд. Но после београдског мира патријарх Арсеније, који је међутим потврђен за дефинитивна поглавицу српске цркве, премести своју ресиденцију из Београда у Карловце те Београд опет престане бити средиште црквене поглавице. Велик број Срба из Старе Србије и Македоније, који се већ населили били у Веограду, оставише Србију и пођоше за црквеном својом поглавицом у Угарску, где се настанише од чести у Земуну. Карловцима, Петроварадину, Темишвару, од чести но осталим местима. И из околине београдске несгаде народа. Становништво околних села : Миријева, Мокрог Луга, Жаркова, Вишњице, Ритопека и т. д. отишло је на оностране обале и потражило себи нов завичај, не би ли се осигурало од турске освете. Сва та села, а и Београд, добише сад нод Турцима ново стаиовништво, које се састојало највише из Срба, што су донде становали на крајњим источним и јужним границама Србије и што су их приморали да се селе у Подунавље и Носавље крај Београда. Велик број Турака, Грка, Јермена, Цинцара и Чивута заузеше осим тога са свим опустелу варош, која је са својом спољашњом физијогномијом ироменила и своје становништво и од то доба ириказивала етнографску слику са свим особене врсте, која је остала непромењена до перијоде српскога ослобођења. ^ . * * Тек што је прошло пола века од догађаја, које описасмо, а оно се опет стаде кретати на ушћу реке Саве. Сремске иланине, банатске низине, дунавске узине код Оршаве, али и земље на српској обали и историски часна висораван београдска оживеше опет, јер се по њима створише чили ликови ратнички. Свуд унаоколо је и народ поустајао био у бој против турских угњетача. Спојене у милитарне корове, честито наоружане и организоване, вођене сопственим командантима придружише се српске добровољачке регименте војсци, која је концентрована била под заповедништвом Јосифа II а којој је ваљало заједно са савезничком Русијом и њеном војском, што оперираше са свим на Истоку, изгонити Турке из Европе. Историја тајнога савезничког уговора, склопље-

ног са Катарином II, у којем се евентуалпо побринуло и за деобу земаља, што ће се освојити, данас је исго тако подробно позната као исгорија тога рата, у којем је било и предоста сјајних дела и предоста неугодних пораза и који су ма и не неславно оно ипак без и најмање хуке буке завршиле незгодне прилике, разочарања и неудаће сваке врсте као и самртна болест, у који је упао био и сам цар. Неоспорно најсјајније дело тих ратова била је опсада и јуришем изнуђена предаја Веограда год. 1789 под Лаудоном, која је заповеднички геније тога за последњих година запостављенога генерала на јед његових силних непријатеља пустила да засија у најлепшим бојама. 28 јулија 1789 добије Лаудон на Хадиково месго врховно зановедништво над четама, које су стојале код Београда. Већ његово наименовање изазвало је било у војсци нову храброст и ново одушевљење; појава његова међу војницима једним је махом до тада под Хадиковим заповедништвом скоро заспали дух у војсци претворила у вољу на рад, како то може изазвати с-амо непосредан утецај славна и омиљена војсковођа. Ипак се Лаудон, кад је 13 августа код Забрежја и Митровице нредузео потребна рекогносковања, у Земуну се договарајући са кнезом Колоредом и принцом од Лиња изјавио против београдског предузећа, које је цар желео, јер баруштине нису биле суве, мало је било војске а осим тога су болести сваке врсте десетковале војску. Преписка међу Лаудоном и болесиим царем даје нам предочну слику ситуације, која је владала пре освојења Београда. На извештај фелдмаршалов, који је овај послао био цару после великога рекогносковања, пише Јосиф II од речи до речи ово: „Ништа горе, ништа несретније не би се могло десити по државу, него кад се у овој кампањи не би ништа урадило. Њено уважење, уважење целе војске смањило би се, непријатељи државе били би чисто надражени да је нападну а пријатељи би се од ње одвратили, и не рачунајући, да тиме не би била постигнута никаква нада на мир, да би толики људи улсед болести узалуд пропали, да би милијони били у тартањ бачени и да би монархија како у свом спољашњем уважењу тако и по унутрашњим силама била нонижена". Како Лаудон, вели се у писму Јосифову даље, тражи од њега позитиван налог и како му он никаква другог налога не може дати у овим приликама, то заповеда цар да пређе Саву, да ради офензивно и да Београд, ако је икако могуће, опколи. Остало оставља потпуно Лаудоновој увиђавности и искусности. Фелдмаршал одговори на то цару из Веле Цркве,