Stražilovo

351

је тако била тешка колико славна за војску. Тек кад се један део царских чета јавио браниоцима за леђи, напустише ови капију па нобегоше у град. За цело то време гледао је Лаудон тај јуриш са џамије, данашњег великог вашаришта за конаком, и са постојаном је мирноћом, у пркос претрпљеној контузији, издавао своје налоге. У десет сахата, дакле носле само једпог сахата, опседоше чете варош. Кад се једаред докопали ње, нареди Лаудон те се одмах стану градити шанчеви ирема правој тврђави а после тога се отвори бомбардман. Пуцало се непрекидно и дању и ноћу. Осман-паши се није дало ни да дане. Тада он замоли примирје на ие-

тнаест дана. Место да напусте, још повећају ватру, која је сад на свима крајевима тврђаве грозно пустошила, док најзад Осман паша није изјавио да је готов, да одмах капитулише. 8 октобра 1789 буде му то дозвољено на начин по заповедника лично частан, уз увет, да гарнизон и становништво сме слободно изаћи и понети своју приватну имаовину, и уз обећање, да ће на пут добити довољно пратње. Губитци, које је претрпила царска војска, нису билн знатни; напротив сав је турски муницијони материјал и сав прибор у оружју, ираху и олову пао у руке Лаудону. Т. Ст. Ниловски се)

ЛУДВИГ АВГУСТ ФРАНКЛ ('Наставак)

У то дође бурна година 1848. Франкл је стојао у средишту покрета. У мартовским данима играо је улогу, а учествовао је и у октобарским догађајима. 6 октобра као официр ђачке легије у судару на Табор-мосту буде рањен. После подуже почивке појави се опет са новим радовима. Године 1850 изађе његов „Ма§уагепкош§" а на две годипе после тога изађоше „Гусле", српске народне посме, које је превео уз упутсгво српског научника Вука Стефановића Караџића. Дође за тим више озбиљних радова, као што су „Прилози историји Чивута у Бечу", песнички породични часопис „ТЉапоп"; онда се Франкл даде на сатиру те у три са много хумора и каустичке досетке написане брошире зло паиадне на лечиички шарлатанизам. Године 1850 био је Франкл изабран у председништво израиљске општине бечке а 1851 за управитеља бечке музичке задруге и за професора естетике на истом заводу. Најзначајнији резултат ове перијоде у Франклову животу стоји у свези са путом његовим на Исток, камо је иошао, да у живот приведе Херцову закладу, научан и добротворан завод у Јерусалиму. Марта 1856 кренуо се на пут а августа исте године вратио се натраг у Веч на самртничку постељу своје жене. Франкл је свој, силним препрекама испрекрштани задатак сретно био решио, о томе у делу „У Јерусалим!" поднео извештај и изнео занимљивих података о стању у Грчкој, у оиште на Истоку и о Јудејцима у Јерусалиму. Од то

је доба, не рачунајући неке мање путове, скоро непрекидно живео у Бечу, но што се године 1857 ио други пут био оженио. Франкл, који је године 1850 једногласно био изабран у нредседништво израјиљске општине бечке, вршио је пуних четирдесет година звање секретара и архивара њена. У оба та звања одликовао се својом великом интелигенцијом и неприкорном савесношћу, које му осигураше безусловно и потпуно новерење у онштине. Године 1871 изабере га оиштински савет града Беча за школског саветника варошког. То је достојанство Франкл добио за многогодишње евоје труде око наставе у овој монархији. Та он је у месгу свога рођења, у Храсту у Чешкој, а и у суседним местима: Луцима, 1'аубовицу и Зајездецу и др. основао из својих средстава школске књижнице. И књижници бечког пијаристанскога колегија даровао је скупоцене збирке књига, а цртачкој школи за занатлије дао је богату колекцију прегледалица. Свенаучишту у Атини послао је дела из свију струка науке и уметности, четир хиљаде свезака. Као архивар бечке израјиљске општине основао је архиву, која донде није постојала, и галерију ликова нредседника, који су од прошлога века били на челу општини. У највеће му заслуге спадају труди око оснивања слепачкога завода. Франкл се тада обратио на све општине, у којима је већ било таквих за-