Stražilovo

338

Сад ми је лако, око не сузи, Не тре ме туга, ие мори јад, Заронио сам образе вреле У росну траву, у густи хлад. Осећам чисто, како из земље Извире живот, свежине пун, Како све дише животом чилим, Травчица свака и сваки жбун.

К'о да се шири природом целом Миомир рајски, небески дах, Пред овим миљем, пред овим чаром Нигатавост људска пада у ирах. Међ фењом лежим, у густој трави, Предао сам се миљу са свим, Нада мном орли весело кликћу А ја међ фењом блажено спим. Ипанов

-^е>280-3-

борис : Д Р А М А У П НАПИСАО А С РУСКОГ ПРЕВ ДРУГИ ЧИН П Р В А ГЈ 0 Ј А В А Царски двор Два царева столника Први столник А где је цар? Други столник У својој спаваћој соби, Затворио се с неким звездаром. Први сголник Тако он увек. Само говори Са врачарима, погађачима И звездарима, као невеста. Волео бих знати, шта му проричу. Други столник Еко га иде. Хоћеш га питат'? Први столник Како ј' озбиљан! (Одлазе) Цар (долази) До највише сам доснео власти; Већ шест година како царујем Мирно, ал' среће души ми нема. У младости се сви заносимо Љубављу и за њом само чезнемо А кад се у срцу загаси жеђ Једним тренутком, тад' охладнимо, Све нам досади, свег се гнушамо!. .. Залуд звездари мени проричу Дуг живот, дуго мирно владање Пе весели ме ни власт ни живот. Ја немам среће. Хтедох свој народ У задовољству, слави умирит', Добротом стећи љубав у њега Али одбацих ту празну муку:

Е Т ЧИНОВА С. ПУШКИН !0 А ПИСАРВБИћ Народ на жива владара мрзи, А кад умре, онда га цени. ЈГуди смо, кад нам народни пљесак Ил' јадни вапај потреса срце. Посло Бог једном на нашу земљу Глад; народ тада тешко процвиле; Ја им отворих своје житнице, И злато своје делио сам им, И сваком посла налазио сам. Ал' они мене бесно проклеше! Пожар им једном уништи куће, Ја им подигох нова станишта: Они ме кривцем ватре прогласише! Такав је народ: тражи љубави! У породици тражах утехе : И срећу кћери у браку тражах, Ал' смрт женика смакну к'о бура; Па и ту злобно глас разгласише: Да сам ја кћерину удовству крив Ја, ах, ја, несрећни огац!. . . Ко год је умро — ја му убица: Ја сам убрзо Фјодору смрт, Ја сам отрово сестру — царицу, Смерну монахињу... па све сам ја! Ах, тужан, осећам: ништа нас овде У светском јаду утешит' не може! Ништа, баш ништа ... савест једина Ако је чиста, тад она влада. Над злобом, мржњом, гадном клеветом; Ал' ако ј' на њу само случајно Једна једина љага попала, Тешко тад' нама: душа нам гори Кужним пламеном, срце се трује, Нрекор нам уши к'о маљем бије, Срце страхује, глава се мути,