Stražilovo

340

Пушкин Таке побуне, да и цар Борис Тегако ће круну на умној глави Задржач'; нека, заслужио је: Он влада нами као дар Иван (Нека му носе врагови име!). Шта вреди смртних казни што нема?! Што сада више на губилишту Сви не појемо Христу каноне? Што нас на тргу сад не спаљују, И што дар жезлом не чарка ватру? Зар нам је јадан живот безбедан?! Та сваки час нам грози прогонство, Тамнида, Сибир, ропство ил' ланци, Тамо, где с' мора мрети од глади, Ил' омчом себи задати смрт. Где су нам боља племена наша? Где су Сицкови, где Шестунови, Где Гоманови, ступ отачанства? У заточењу срамно смакнути. Чекај! И нас ће то исто снаћи! Је л' лако, кажи: ми ту код куће Окружени смо лажним слугама: Сваки те језик хоће да изда; Ти су ииткови сви поткупљени Од владе. И ми сад зависимо Од првог роба, ког треба казнит'. Ето, и ђурђев-дан сад укида! Ми нисмо власни у своме добру. Ленивца не смеш отерат' више, Хтео, ие хтео, мораш га хранит'. Радника не смеш примамит' к себи, 15ећ одмах за то — пред суд раднички! Је л' било тог зла за цар-Ивана?! Је л' лакше народу? Питај га само! Нека им опет тај узурпатор Обећа само ђурђев-дан стари, Па ће све проћи! Шујски Ти имаш право, Но, знаш ли ? — За сад то прећутимо! Доћи ће згодно време и за то. Пушкин Заиста, то је најбоље за сад; Мудра си глава; с тобом ја увек Говорим радо; ако ме што год У срцу мучи, то теби кажем; Баш ми је данас развезо језик Тај твој мед и изврсно гшво .. . Опрости, кнеже, и с Богом остај! Шујски С Богом, брате, до виђења! (Испрати Пушкина)

Т Р Е ћ А ИОЈАВА Царска палата Царевић црта земљопиону карту. Царевна и њена дојкиња Есенија (љуби портрет свог женика). Драги мој жениче, лени краљевићу, није ми суђено да будеш мој, да ја будем твоја невеста, него те грли хладан гроб у туђини; та никада се не ћу утешити, вечито ћу плакати и жалити за тобом. Дојкиња. Ах, даревна! Девојачке су сузе као роса: изиде сунце, а она се махом осуши. Имаћеш ти другог женика, опет лепа и љупка младића. Љубићеш га, драга голубице, а заборавићеш на Ивана краљевића. Есенија. Не, мамице, и мртвоме њему остаћу верна. (Цар Борис долази) Борис Шта је, Ксенија? Шта, мила моја?! Невеста, па већ тужна удовица! Увек за мртвим жеником плачеш . . . Ах, драго дете! Судба не хтеде, Да вам ја лепу срећу прибавим. Можда се небо на мене љути, Те ни ти немага среће због мене. Ах, ти невина! За што ти страдаш ? (к сину) А шта ти радиш, сине мој мили? Ф.јодор Ево ти цртам московску земљу Баш с краја на крај све нагае царство! Ето па види: ово је Москва, Оно Новгород, тамо Астрахан. Ето ти море, а ево пермских Древних нланина, а тамо Сибир. Борис А гато ј' тамо, што се вијуга? Фјодор То је Волга. Борис Како је лепо! Слатки плод учења! Као с облака мож'ш да прегледаш Све царство: границе, градове, реке. Учи се, сине: наука сиречи Сва искушења кратког нам века. Једном зацело, можда и скоро, Све ће области, што си их сада Вешто нацрто ту на артији, Под твоју руку допасти махом. Учи се, сине, па ћеш се лакше Државног посла латити моћи. (Улази Семјон Годупив) Долази Семјон са каквим гласом?