Stražilovo

• у сред града. Ту се сви дежурни официри скупљаху у пола десет. »Већ су,« рече ми заповедник страже, »доста по одавно отишли. Ако се добро пожуриш, могуће је, да ћеш их још при уласку у двор стићи.« Дабогме да сам се пожурио! Као без душе прескаках све по три степена. Но све узалуд! Ја у велику дворану, а капетан на десном крилу јавља, да стума данас у службу. Кад оно Бог иа Адама викну: »Где си?« Адам се није јаднијим осећао, но што се ја сад осећах. Осећах се мањи од макова зрна, стадох на крајњем левом крилу у ред, тражећи десно додир. Чуо сам б&т срца свог у грлу; хтеде да ми срце пробије прса, које од брза хода које од страха: шта ће са мном бити због ове нетачности. Ево дође и до мене старешина, ком се одавно, као син оцу, радовах, да га видим. У овај мах, душа ваља, читах му на лицу неку злу вољу, неку намргођеносг, јер је већ опазио, да сам се закаснио. Али поглед му беше благ и милостив. Бар се мени чињаше, као да би хтео да каже: »Ако си и згреншо, не бој се, сине, ја се ипак радујем, да си ми ти, мезимче међу официри регименте моје, дошао, да те видим !« Поклоним се и јавим, да сам на путу за Марибор и да сам дошао, да по дужности учиним своје подворење. »Ви се закаснисте. Јемачно сте јутрос приспели у Брно?« По гласу и изразу у лицу беше то очевидно иитање, па које ја морам одговорити. Понизно одговорим : »Ваша ексцеленција! Приспео сам још синоћ.« Из његова ока ишчезе благи зрачак; лице узе неку железну хладноћу и крутост; чак и боја лица беше му потамнела. »Јавите се сугра, да одлазите к својој регименти!« Сви се поклонимо. Пријава свршена. Ни погледао ме није више старешииа. Одем доле при земљи до његова ађутанта, капетана Јона. Пошго сам му се званично јавио, испричам му своју незгоду са Лукиним капцима, како сам се задоцнио и како се командир ражљутио. Јон бијаше добра, племенита душа. Стаде ме тешити и блажити својим умиљатим начином.

»Требали сте право са железнице овамо у двор доћи. То он воли.« »Ја се побојах, да ћу тим повредити поштовање, које сам његовој ексцеленцији дужап одавати, кад бих онако с пута и с пртљагом у двор упао. Побојах се, да ће ми се таква смелост за зло примити.« »Међу тим умирите се,« рече Јон, »то ће бити гнев прве наглости, која ће се брзо уталожити. Јесте ли позвани на ручак?« »Нисам.« »Онда почекајте један часак овде. Идем горе, да примим даље налоге и да вам донесем позивницу на ручак а по свој прилици и позив да се преселите у двор.« После неколико минута чекања и сумњања ево Јона Сав усплахирен, држи главу обема рукама: »По Богу, шта се зби са старином! Још га никад не видех тако јаросна! Чисто је ван себе! Сав се тресе од љутине ... Еј, мој пријатељу! То је по вас одиста кобан догађај. Баш ништа не могах у вашу одбрану да наведем. Не даде ми реч једну да прословим. Ах, да сте само синоћ ираво у двор дошли! Или да сте којом срећом — та он вам је, тако рећи, у питању већ дао правац, којим да одговорите — слагали и казали да сте јутрос дошли. Такве лажи по невољи дозвољене су. Од позива на ручак нема ни разговора. Добио сам једипо налог, да вам поновим заповест, да се сутра јавите, да одлазите к регименти.« Сутра дан се јавим. Нити ме је иогледао, нити ми је једну реч прословио. Дођем у Беч, и чега сам се бојао, то се остварило. Допадох љуте, љуте новчане невоље. То ми беше кусур. Па ипак: боље и с модрицом на оку, него гостољубље на основу лажи! Лаж је лаж и порок, била изречена у нужди или од беса или у злој навици. Исгинит, поштен човек треба да се гнуша од ње. Не зна се граница између она три рода лажи, и ко се навикне, да сваку своју лаж извини као лаж по невољи, тај ће најпосле лагати, чим уста отвори. Узмимо, да сам ја онда смело био одговорио: »Јесте, јутрос сам дошао!« Да голема ли стида, да грдна ли понижења, да силне ли гриже савести по мене за целог живота мога, да сам се усудио седој старини и своме ста-