Stražilovo

378

Но сав тај сјај величанствених ратних успеха не могагае да разбије политички хаос, који се тада расуо био по свој Европи. Ни цару Јосифу II ни његову наследнику Леополду II не би суђено да поберу плодове те победе, које је сисговски мир (1790) безобзирце уништио. Београд, који се тек дигао на ново, буде предан Турцима а силни српски добровољци, који се борили под царевим заставама, разиђоше се опет по шумама или побегоше у Аустрију, да не падну шака Турцима. У „МПепег 2еНип§"-у, а у једном броју из година 1788 и 1789 каже се, да са свију крпјева Угарске и са других страна царевине, које граниче са Турском, стижу гласови, да број исељеника из Турске расте из дана у дап и да многе и врло богате породице долазе чак из околине Видина и Нгппа па траже царску заштиту. Ови насељеници распоређени су око Веограда, по Срему и Банату. У једном извештају о овој сеоби Срба вели се да је прегало у Срем до половине јула 1788 године 855 српских породица са 5732 душе, које су довеле са собом пет хиљада грла говеда, осам хиљада оваца, три хиљаде коза и две хиљаде свиња, и ако је пре тога већ настањено у Срему 475 српских нребеглих иородица. Уз ово се додаје, да је насељавање у другим крајевима много јаче и да је 6(18) марта 1789 било у Банату 11.859 српских душа. Ово исељавање и пребегавање узело је дабогме још већег маха, кад су Срби чули, да су Немци с Турцима закључили мир и да ће им предати Србију. Сви, који се борили у царској војсци као добровољци или који су царској војсци за време рата ма у чему били на руци, напустили су сада завичај и тражили склоништа преко међу браћом. Београд и околина остадоше пусти баш као некада после београдског мира. Што је и даље остало у Србији, осетило је освету турску, чија су знамења била вешала, колац и угарак. III Београд под Орбима Београду, који је сад опет иао био у турске руке, би суђено да још једаред од хришћанске војске буде опкољен и заузет. Било је то за време српских ратова за ослобођење од 1804—1813, кад су под Кара-ђорђем Турци били истерани из Србије те се положио основ згради младе српске државе. Кара ђорђе, коме је у читаву низу сјајних бојева пошло за руком да Турке потуче и да земљу ослободи од њих, тежио је за тим, да стању, које је створила ратна срећа, прибави признање Порте, против чијих се побуњеника, јаничарских дахија и крџалискога главара Гушанца Алије, он у

почетку борио. Посланство, у ту сврху послано у Цариград, имало је иотребне инструкције те се са сигурношћу очекивало да се повољио реше дипломатски преговори. Кара ђорђе је имао основана разлога надати се, да ће Порта признати владавински облик, који је тада постојао у Србији, те се његовим на најлојалнији начин стављеним захтевима у толико више одазвати, што су Аусгрија и Русија у том смислу радиле код Дивана. К,ара ђорђе је у то време био на југу Србије. Српске су чете посматрале градове, пгго су били у турским рукама. Иначе се у земљи нико није ни мицао те се с чежњом погледало на Смедерево, камо се међу тим српско посланство. са турским једним изаслаником из Дариграда било вратило. Порта је изјавила, да је готова одазвати се жељама Срба. Уговор, у главним потезима сачињен међу сенатом и турским изаслаником, ваљало је да буде подастрт Порти. У том часу, који је био тако важан за Србе и за Кара-ђорђа, настаде у Цариграду политлчка промена, коју је изазвало преотимање францускога маха, те запеше преговори са српским изаслаником. Тада се Кара ђорђе, како би својим захтевима дао што веће важности, реши, да озбиљно опколи утврђена места и да освоји Београд, који је управо још једнако био у власти побуњеника Гушанца. Кад се једаред докопа највеће и нај јаче тврђаве у земљи, мислио је Кара ђорђе да ће моћи импоновати Порти и присилити је да попусти. Одмах изда потребне наредбе, да се један део његове војске концентрише пред Београдом. У самој тврђави био је један паша са тек мало чета. Но за то је Гушанац Алија, у чијем је ропству био паша, имао са свим угледан кор јаничара, који су посели тврђаву и варош и који се жестоком пуцњавом бранили од Срба, гато се угаанчили били на Врачару. Кара ђорђе. који је 22 новембра 1806 стигао пред Београд, имао је опсадне војске само осамнаест хиљада пешака и неколико коњаника, а топова је имао преко двадесет и четир. Одмах је стао пуцати на варош; кад њу заузме, надао се да ће, освојивгаи потребие турске топове, тако моћи јуришати на град, да му за најкраће време мора пасти шака. И није се преварио. По што је неколико дана пуцао на град, мислио је да је згодна прилика да се почпе јуриш. Некадагањи добровољац Гушанца Алије, по имену Конда, који је сад служио под Карађорђем, понуди се овом, да се са једном четицом Срба ушуња у варош те да отвори капије војсци, која је јуригаала. Кара ђорђе прими Кондину понуду, уздајући се у његову верност, а надао се, да