Stražilovo

379

ће то иредузеће поћи за руком, јер је Конда познавао локалне нрилике а и знао турски. Ноћу од 29 на 30 новембар спусти се густа магла на сав крај, тако да су усташке чете могле своје редове неопажено довући до шанчева. Око три сахата у јутру пође Конда са десет до петнаест одважних Срба на опасно своје предузеће. Недалеко од Сава-капије спусти се четица пажљиво и тихо у шанац па се онда исто тако пажљиво и тихо помоћу пушака и по лећих појединаца успужа преко утврђења у варош. У путу наиђу на турску стражу, на коју онога маха нападну те је до последњег човека иоубијају. На јачи отпор наиђоше од стране страже на капији. Сам Конда буде љуто рањен, исто тако и смели Узун Мирко а многи од његове момчадије нлатише главом. Најзад им ипак пође за руком те пробише капију; одмах рупише српске чете, што чекаху пред капијом, предвођене Карађорђем, у варош. Кад се дигла убојна вика, поведоше и остале војводе своју момчадију на јуриш. Војвода Чарапић удари па Стамбол-капију, Главаш на Видин-капију, остали нападоше на шанчеве. Оно су до душе топови грмели и са горњега града, но Турци нису могли дуго одупрети се жестоком нападају те већином побегоше у горњи град, оставивши сву своју својту и све своје имање. Још то пре по дне била је сва варош у српским рукама. Везбројна множина турских лешина покривала је улице, но још је већи био број оних, који се од своје воље предали или били заробљени. Силни топови и велика множина ратне муниције паде том приликом Србима шака. Одмах се Кара ђорђе лати да освоји и горњи град. На Калимегдану, слободном пољу међу градом и вароши, начини шанац. Цитаделу са свим опколи а на ратном острву, које лежи према доњем граду, намести неколико топова те и са те стране нареди, да се удари на град. Гушанац Алија, који је имао у рукама дољњи град, предао га је месеца јануара Србима уз погодбу, да, сме слободно отићи у Видин а то му Срби допустише. Сулејман паша, који је у рукама имао горњи град, кад је. видео да се отресао Гушанца Алије, није у први мах хтео ни да зна за предају горњега града и двора, но касније, кад му већ додија ватра из српских топова те дође невоља и глад, попусти те капитулира. Те тако је сад Кара ђорђе без препреке могао заузети стару, часну тврђаву. Од тога је доба судбина Београда била нераздељива од судбине целе земље. Недаћа Кара-ђорђева оружја године 1813, која је самог њега нагнала у бегство а Србију опет подјармила под турско господство, исто је тако љуто задесила земљу

као и нресгоницу. Страшна влада турска, дани другог народног устанка под кнезом Милошем и оснивање клетвеничке кнежевине, почетак новије. лепше епохе, у којој се млади државни и културни живот Срба почео развијати, све то и још миого других, срећних и жалосних догађаја, ие прође а да не остави трага на Београду. Дабогме да Београд у почетку није био престоница. ГСнез Милош седео је од чести у Крагујевцу, од чести у Пожаревцу, а у Београду је турско становништво било јаче од српског и осим тога су Турци по варошима и утврђеним местима признавали само своје судство. Тек уговором, који је Милош у јесен године 1815 склопио са Мурашли-пашом у Београду, подељена би у целој земљи администрација и судство међу Турцима и хришћанима и на тај начин би положен основни камен младој држави, која је под брижном руком разборитога Милоша стала све већма напредовати.*) На основу тога уговора буде у Београду подигнут земаљски суд, који се састојао из дванаест кнезова и који је судио српским становницима у земљи а с времеиом посгао средиште аутономиог политичког живота Србије. На скуиштини у Београду године 1817, у којој су били епископи. манастирски настојници и заступници нахија, буде Милош Обреновић прокламован за наследна кнеза Србије.**) У перијоди, која је за тим дошла, ојачало је уважење кнежево у истој мери, у којој је опадао утецај Турака, те тако видимо већ године 1820, како Милош у руци својој спаја целокупну управу у земљи. Хатишерифом од 7 ребјул-евеља 1246 (3 августа 1830) призна и султан свечано ексистенцију српске клетвеничке државе. Јурисдикција турских муселима буде једаред за свагда укинута, Турци буду ограничени на тврђаве и на неколико вароши, земља пак буде предана унрави наследнога кнеза. Тај хатишериф буде прокламован пред тадашњом варопш на са-

*) Милош углави с пашом: 1) да се Турци не мешају у купљење данка, него да га купе сами кнезови; 2) код свакога муселима да седи по један кнез српски и без овога кнеза дз муселим не суди Србима ништа; 3) у Београду да седе дванаесг кнезова (од сваке нахије по један) и у капцеларији да суде Србима за веће кривице па кога нађу за смрт да га предаду паши, да се погуби, и данке од кнезова да примају и паши предају. Срнској канцеларији у Београду, у којој је заседавало дванаест кнезова^ председни/с је био Петар Молер. — М. Ђ. Милићевић : Кнежевина Србија, стр. 18. **) На скупштини у Београду, 6 новембра 1817, митрополит Агатангел, ужички владика Ђерасим, три архимандрита и кнезови свију нахија потврдили су писмено, којим се Милош проглашава за наследног кнеза Србије. Милићевић : Кнежевина Србија.