Stražilovo

386

НОИ У ДЕВОЛУ

Погас'те светле зубље, меропси и себри моји И дични витези српски !... Нек благи тихи сан Окрепи снаге ваше, докле у рујној боји Роди се нови дан. На бледом далеком понту Цариград дивни спава А над њим дворог месец љупко и благо сја; Спавајте, синови моји ... док сине светла јава И с вама кликнем ја.

Јекнуће српска песма, кад Бог победа светих Крунише мачеве наше и крвав зачне бој, На ту Византију древну силно ће да се слети Поносни орао мој!. .. И стаде звук и песма ... Уморпе војске пале И штите и хапџаре покрио мир и мрак, Над Цариградом дивним светле су звезде сјале И бледог мјесеца зрак.

Ал свану благо јутро. И силне јуначке груди Испуни лед и ужас и клону бујни жар И силне плакаху војске... На мртвом одру туди Лежаше избраник славе, лежаше мртви цар.

Лов. А. Дучић

-V п ЛГ Т Ј - -!' ЈхЗХИЛЛ/!. 1Д

ДОН РАМИРО

он Рамиро коња јаше У младачком, бујном жару, А пита га слуга седи: „Куда тако, госнодару?" „У даљини, на врх брега, Ено двора суре стене; Ту борави драга моја И позива ноћас мене!"

„0, не иди! 0, не иди!" •—■ Седи сгарац тужно цвили „Твоји преци са њенима У мржњи су вазда били." IIо мачу се витез куца, Иа лицу му осмех сину; Он ободе коња лака И одлете у даљину . . . А кад прође ноћца мрачна И засија рујна зора, Закуцао витез смели На вратима свога двора. „Ти си, старче, имо право Заседа ме њена срела; Ал' сад за то гавран кљуца Неколико мртвих тела."

II

Дон Рамиро коња јаше У младачком, бујном жару, А пита га слуга седи: „Куда тако, господару?" „Куда тако? Да се светим. Невера ми срце смрви. Ја сам жељан, седи старче,

Ја сам жељан

њене крви

I«

„0, не иди! 0, не иди!" — Опет старац тужно збори „Твоја мржња, чим је видиш, У љубав ће да се створи." По мачу се витез куца, На лицу му осмех сину; Он ободе коња лака И одлете у даљи ну .. . А кад прође ноћца мрачна И засија рујна зора, Закуцао витез гневни На вратима свога двора. „Ти си, старче, имо право Ја за мржњу не знам више; Очи њене, њеие усне Мач освете преломише."