Stražilovo

413

Године 1799 забележио је Хумболг и Бонплан, да су надали леониди 12 новембра, 1833 падале су 13 новембра, 1866 опет 14, те тако се сигурно можемо томе лепоме падању надати и године 1899 на дан 15 новембра, јер се сваки пут за један дан закасни, разуме се, ако се још за ових пет година, што имамо да чекамо, не догоди штогод. што ће појав изменити. Тако Бренер против Фалба! Видесмо, да сукоб и судар са кометом није до сад Земљи ништа нахудио. Падало је до сад и силно метеорно камење или силни метеорити; они су можда овде-онде кога и убили и какве штете начинили, али да су свима људма и Земљи као целини од штете и на пропаст били, то не стоји; не ће метеорити ни у будуће кад Земљу упропастити! Репатице, метеорити и звезде падалице тешко ће Земљи нахудити! Хајдмо даље! Поред нашега планетнога система још су безбројни системи у неизмерном небесном простору. Наше сунце не стоји на једном месту, већ јури у грдну небесну провалију без престанка а са собом вуче и Земљу тако, да Земља, откако је, никад није двапут истим путем прошла ни на једном месту двапут била: сунце се миче ка звезданој групи Ераковој (Херкуловој). Па зар не може бити сукоба? Зар се Земља не може срести са каквим новим, сјајним сунцем, или са каквим старим, мртвим ? Било то сунце младо и сјајио и топло а било старо и тавио и ледено, дочекати може Земљу радо и весело у своја топла или пак у ледена наручја! Зар се Земља не може сресги са саквом небесном масом, са каквом небесном маглом или пасти у какву небесну замку ? —■ Може ! И доиста догодило се већ овако што! Срећа наша, што то није са Земљом било! Има прибележено, да се тако што од Хипарха, дакле за две хиљаде година, збило равно 25 пута: први пут 134 године пре Христа. Па шта се догодило управо? У разним звезданим групама просијала је која нова звезда; неко је време сијала и онда престала, или сасвим или јој је светлост тек ослабила. Ево примера од лепших. У Степеницама (Столовима, Престолима, Саваореа) засијала је године 1572 једна звезда јаче него икоја звезда на небу, надмашила је у светлости и нашега Јупитра, нашу Светлицу па чак и Даницу. Сијала.је тако близу пуних осамнаест месеци а нестало је са свим тек године 1575. Њу је опазио астроном Тихон 11 новембра 1572 те су је назвали

Тихоновом звездом. Доцније су звездари тражили по звездарским записпицима и године унатраг рачунали, па су нашли, да је та иста звезда исто тако јако сијала и године 630 па и 315 после Христа па да је то била и она звезда, што се на истоку појавила, кад се родио Спаситељ света Господ наш Исус Христос и да је она и довела источне мудраце у Јерусалим и у Витлејем. Доцнији астрономи доказују, да ова витлејемска звезда постаде тиме, што се саставише и наблизу сијаху две и ииаче светле планете: Јупитар и Сатурн (Светлица и Еоларица). Звезда Тихонова јавила се и године 1883 и цео свет је гледао на њу као на чудо. (Види „Годишњак" 1886, чланак „Да познамо звездано небо", писао га др. ђорђе Натошевић.) Године 1866 јавила се једна звезда у јату Северне круне, године 1876 у јату Лабуда. Скоро у ове дане а наиме у години 1891 јавила се сјајна звезда једна међу звезданим кириџијама (Еићгшапп), која је на очиглед људма наједанпут са звезде четрнаестога реда скочила на звезду петога реда, но то је трајало само три месеца и то од 7 децембра 1891 до 6 марта 1892; за тим је спала на четрнаести ред, а доцније и на шеснаести. Ово каже, да је ово далеко небесно сунце педесет хиљада пута било светлије за она три месеца него пре тога или после тога времена. А томе мора бити јака разлога То је појав и сувише необичан! Овака промена у светлости звездиној јавља се највише у кумовској слами и више њих тумачило ју је, или бар више њих хтели су да тумаче и протумаче. Селигер (8ее%ег) узима, да је какав велик метеор, можда и каква планета, јурнула у какав год космички облак, па се у њему запалила као оно што се и метеорити упале, док јуре кроз земљину атмосферу. Метеор је светао, док кроз облак пролази ; наиђе ли на нов облак, просија на ново. Н觧-т8 узима, да се два слаба сунца или у опште два сунца, која се тек на телескоп виде, приближе али се не сударе, већ се једно око другог окрећу и тако утечу, да и из једног и из другог искаче све сама ватра а изазивају електризам тих сунаца. Но тумачили то ка-ко му драго, доста је да се на небесима збивају таке мене и да им разлог и узрок велики бити мора, па се то може догодити и са Земљом. То би била смрт органским створовима посред нај јаче ватре а могла би и Земља пропасти. Не треба баш много да се загреје Земља па да организми на њој пропадну. Ето лети, тек који десетак степени ако је јача топлота, па да помремо, а бива богме и тога! Доста је и 100, 500 ил 1000 стеиени, па да никаква живота не буде на Земљи.