Stražilovo

414

Пређе ли за који месец та топлота, Земља ће остати али иуста, грозио пуста: организми би се морали поново вишњом силом развијати и развити. Каква небесна магла или облак може наићи на чврсто тело, али врло тешко да би се два чврста небесна тела сударила. Оба тела имају у себи енергије, те утичу једно на друго; не предаје се ту једно другоме на милост и немилост; свако се отима, свако себи дере. Да мало издаље наведем пример, из кога ^емо видети, каво небесна тела у опште утечу једно на друго. Споменуо сам, како је Јупитар немилостиво поступао са кометом у прошлом веку. Тако се он влада свагда и са свима кометама, које дођу у његов пут кад су сунцу најдаље; комета трећа од године 1862 сведочи нам, да иза Нептуна мора бити још једна планета, која за 300 наших година обиђе око сунца; јер се њен пут тек само тако може довољно протумачити. Ово све каже дакле, да небесна тела утечу једно на друго. За планете и комете знамо то сигурно, ако се јаче приближе; чак се зна и како утечу. Свака комета, кад уђе у двориште нашега сунца по путу у параболи, или ускори или успори путовање, чим се каквој планети приближи. Ускори ли, пут јој одмах пређе у хиперболу; догодило се с њоме што или не, она иде тим путем даље, да се не врати никад, јер пут јој није у затвореној линији. Успори ли репатица, пут јој пређе у елипсу и она ће се враћати, догод је опет што с пута

тога не стера. Сама планета, као што је и Јупитар радио, збуни комету, ако се више пута вратила већ и спорије кретати почела: планета сама ускори репатици својим непрестаним нападајем брзину и стера је на пут, којим је пре ишла. Разуме се, да и друга небесна тела колико толико имају удела у томе утецају. И наша Земља може бити Јупитар и комегу трзати овамо онамо, ако дође у таку прилику, да јој се ова иримакне; она не би само тако силовита била. Јупитар је баш силан и моћан, па ипак репатицу није привукао; задржао ју је истина, али му она ипак умаче. То је зацело отуда, што се комета креће и што, по физикалним законима, и кретање и брзину задржава, те јој њена сопствена брзина не да, да се судари са другим небесним телом. Тако се 17 септембра 1882 године једна комета приближила сунцу брзином од 180 клм. у секунду, ујурила је у његову атмосферу и неки сахат закрилила му к\глу, али се чак и сунца ослободила па својим нутем даље отишла. Исто се то збило и 27 фебруара 1843. па 27 јануара 1880, па 11 јануара 1887. И брзина дакле, којом се небесна тела крећу, не да им, да се тако лако сукобљавају. И то говори против судара. По свему стоји, да ће Земља врло тешко страдати изнепада; да Земља не ће страдати ни изненада пропасти. Стеван Милованов ,е се)

ТОДОР БОСНИЋ И ОДБРАНА СЕНТОМАША

У »Љетопису Матице Срнске« приказује госп. А. ђукић „ Успомене из народнога покрета 1848. и 1849. године" од Новака С. Голупскога, те му замјера што не спомиње «да је у Сентомашу на дап првог непријатељског налада на тај сган заповедао пуковник Стеван Сурдучки, већ вели да је Тодор Боснић распоређивао са сентомашком посадном снагом, у коју је погрешку пао и мајор г. СтефановићВиловски« (књига 178, стр. 136). Дакле је криво, што пишу ова два сувременика и борца, т. ј. да је Тодор Боснић у првом крешеву заповједао с народном војском и предводио је. Игњат К. Сопрон написао је 12 подлиста-

ка под именом »СгевсМсћШсће Гга^шеп!е« (у 8етПпег \\ 7 осћепћ]аМ-у за год. 1884). На почетку првога истиче на жалост већ покојни Сопрон, да је својим пређашњим чланком »\У1е Јсћ пасћ бетНп кат« (у ком има такођер догађаја из буне) повео за собом Тодори Боснића и Димитрија Ореља , 'јер су му ено и они подавали релација и других списа, да те историјске уломке напише. Што није Сопрон нашао у тијем хартијама, то су му ова два знаменита Србина казивала наустице; а и сам је памтио доста, те му је тако и овај његов рад врло важан, кад се стане дијелити перје јунацима из онога доба.