Stražilovo

421

— За њима! За њима! Убише нам стражу у ЈЈазарету! Томо гледа у ме и још не схваћа на што ће се све то изврћи. — Сад је на нас ред — викнем тад снебљеном горостасу. — Пут за уши, Томашине! У колико би дланом о длан, упртимо она четир замотуљка, на бјеж' узбрдо колико нас ноге иошаху. Јурили смо тако један четврг сахата. Пут бјеше лијеп, да не може љепши, а нросг од игсакве напасги, те кад се испесмо на једну главицу, по којој се растурила маслинова шумица, успоримо кораке, да се малко одморимо. Тад ће ми мој друг: — А бога ти, Аћиме, куд ово кренусмо? — У Куте. — Шта ћемо у Кутима? — На идемо куму Стојану Б***. — Добра ти је, имена ми божјега . . . то ти је прави чојак тај Стојан ! . . . ако и не хће пикад да кријумчарима јатачи, опет не може жбире на очи . . . — Не хће, велиш, да нам јатачи?.. Хоће данас за инад, е му ту скоро жбири иочупаше с њиве нреко сто струкова дувана. — Збиља баш? — Јесу, вјере ми. И придадосмо опет ногама. Када дбсмо пред Стојанову колибу, сунце не бијаше још иза брда помолило, ама је човјек већ устао, сио под једну крушку, па ђеље мотици држак. Има га, брате, читава гомила; пуначак а сгасит, да се на ноге дигне, досегао би руком до најдаље гране. На њему је бијела, излињала долама, по којој се опасао црвеним појасићем; лице му је тамно, протегњасто и веома обрасло. — Добро јутро, куме Стојане! — јавим се чоеку из далека. — Дао бог добро, људи; откуд ви у ово доба? — Ево досмо да нам оспремиш ове четир балице, док се жбири разиђу. Просочи нас један искоиајник, да му пас мајку . . . и ево нас стискоше са свијех страна, та да им једва умакосмо; но нам дај, да ово робе ђе стрпамо. — Па ено вам конобе, ено качаре. . . — Аја, куме Стојо . . . није вајде ни тамо, ни амо. — А да ја не знам, ваистину, куд бисмо тиме . . .

— Како би било, упаде Томо, да их затрпамо у амбар ? — Не ђетињи, Томо, нијесу ни жбири ћуци! Него, знаш ли која је, куме Стојане?... Виђу е ти је лоћика онам' у ономе дбцу дивио приспјела . . . дај-дер ми, вјере ти, уступи једно дваестак струкова: платићу ти их ка' у сред вароша . . . •—- Бог с тобом, шта ће ти лоћика? — Виђећеш ! . . је ли ријеч? — Јес', валај. И док ме газда Стојо разрогаченим очима иосматраше, сумњајући чисто јесам ли при својој свијести, ја тркнем у ограду, па у тињи час иогулим пет-гаест аршина густо збијене лоћике; понда дохватим мотику, те удри разгрћи мокру земљу, догођ не издубих широку јаму. Кад ми се учини да је рупа довољно зинула, узмем она четир замотуљка те... плац!.. с њима унутра; понда заспем онет земљом и позабијам по њој ишчупане струкове, баш као да их пијесам ни гулио. — А сада — рекох гааљиво — господо жбири, вргаите слободно своју . . . богме сте хитри, ако их нађете! Томо и Стојап да попуцају од смија. — Носи те ђаво, одсјече кикоћућ се потоњи, ти би врага надмудрио! . . . Него ајдемо у кућу, да сркнете чашицу ракије за добра пута. Одемо у кућу, па се напијемо добре лозоваче и заложимо по коју смоквицу, те отолен правце пут Зеленике. Сјутри се дан гаетасмо по сеоској обали, рукама скупљенијем иза леђа, бага као мирни људи, који су сву ноћ на свом огњигату преспали. Пред вече панем опет самодруги у кума Стојана. — Дођох — вељу — да те ослободим напасги. Је ли гато изнова? — Изнова је — вели он — то, да је јутрос Јејина слао жбире да по селу распитују, је ли ноћас ко наигаао на кријумчаре . . . Као да негато наслућују ... Но се жури, мора ти сланога, да оно однесеш. — Е па ево ме, за то сам и дош'о. — А како ћеш ... да те не улове . . . — Ево како: даћеш нам омања кола, да оно робе у њих наслажемо при дну; више робе простријећемо балу сијена, а по сијену оно пет-шест козлића, гато си једнако наумио