Stražilovo

423

задовољство, ако бог да, ви доживјети... Мени еу кријумчари у нашој крајини листом сви одаии, и кад бих се подухватио да их одовуд одбијем, увјерен сам, е би ме сви до једнога послушали. — Еј, кад би ти то за руком пошло, Аћиме! — Е па настојаћу, шјор-Мартине. Сад ме обузе неодољива жеља да му проговорим коју о ђулићу, ама пусти језик никако да се развеже, баш као да се укоречио... Кад шћедох да зинем, он дохвати руком штуц. што га бјеше прислонио уз плот, и потапсав ме по рамену: — Збогом, Аћиме — рече — или боље... до виђења! Не кажем ти данас друго, но ти у велике хвала, што си к себи дошао и своју заблуду увидио. То је за ме, ви'ш, права побједа . . . побједа пред цијелом крајином! Побједа? — поврнем ја, који се у тај мах осјетих боцнут у своју глупу кријумчарску сујету. — А као што бисте тиме хтјели да кажете ? — Како што?. . . Зар нијеси мало час и сам признао, е си увидио своју погрјешку и најзад положио оружје? Бисте ли вјеровали, господо? Не имадох толико обзира, не имадох толико благородства, да ономе гронулом старцу оставим то невино задовољство, но се испријечим према њему и одвратим поносито: — Положио оружје!.. Зар ја?.. Аћим Грујичин! . . . Ваљда није, бре, тако, шјорМартине! Ако сам се оканио кријумчарства, то сам учинио једино ради свога образа, а ни по чијој сили. . . паче, кад је до тога дошло, оно знајте, е сам свој шупљи занат управ мајсторски запечатио! И док ме Јејина изненађен премјераше, упријех прстом у кола, која се све то већма удаљиваху, па му несташно, управ дјетињском насладом довикнух: — Видите л' она кола онамо на друму?... е добро, у њима су четир бале контрабанта! Ко би могао да искаже вођин гњев, кад те ријечи разабра. Дрвен као паприка полети махом за колима, и стаде на сав глас дозивати страже, које бијаше истом отпустио. Ја се сад побојах да их збиља не поврати, те се с мјеста залетим за њим и прегнем да га уставим, да га замукнем . .. Ама тај старац, као што знате, бијаше од

онијех људи, који пуцају, али се не угињу; он скиде листо пушку с рамена, па је натегну на ме. —- Насе, грмну љутито, или си сад погинуо! Ја ђипих живо на страну, те му с једном руком шчепај пушку за грлић, а с другом настој да му поклопим уста, да не диже хајку. У том се гомбању пушка опали сама, и ми љуснемо обојица на тле. Ја се дигох скоро намах, и не осјетих на себи никакве ране. Ама, на вељу жалост моју, несрећни вођ лежаше непомичан на стази, па ии да мрдне животом, баш као каква љешина. —■. Убио сам чоека — помислих у себи... и побјегох без стрва. VI Аћим овдје застлде, да слободније одбије неколико димова, па овако без предушка заврши своје причање: — Са западне стране новскога града, а до самог фрањевачког намастира Светог Антуна, повлаче се и данданас, као што вам је добро познато, голе зидине старог дворца конта Буровића, којему данас морски валови лижу оглођано подножје, но у ком се некад домаћи изроди, кроз више насова, товљаху на млетачкијем јаслама, да боље чепљу биједну рају, која не хоћаше, ја л' не могаше да се привикне »бешкоту, хљебу принципову«. То је тешко и суморно здање у наше дане сасвијем запуштено и у његовим се назупчаним первазима л:егу кукавице и шишмиши. Сјећам се, како сам из малена слушао, е се у његовим мрачним подземним избама обноћ састају тенци и вукодлаци; а комшије фратри, у којих сам као дијете на школу ишао, причаху често о неком чудном дрмусању синџира и верига, те о потмулом јечању вједогоња, с кога би се ноћу иза сна трзали. Сад је тих плашила канда нестало, ал' у оно доба цијела околина од њих стрепљаше, те се крштена душа не шћаше у те злогласне подруме ни у сред бијела дана, а камо ли ноћу усудити. А слушао сам и то, како се ти подруми простираху испод земље до у сами манастир, тако да су Буровићи с фратрима подржавали (Бог би их знао за што!) неку потајну свезу. Још ми причаху старци, који су ближи