Stražilovo

гробу но дому, е се у њихове младе дане спонашаху свакакви гласови о тим подземним одајама, које као да бјеху пуне клопака и ступица. Догађало се, веле, да је сиромах човјек (који се зар у нечем млетачкој господи замјерио) синоћ омркао на свом дому, а јутрос му нема ниђе стрва, на да га ловачкијем псима обијаш. Нико не зна извјесно што се од њега догодило, ама сви слуте е је невољник заглавио у »палац Буровића«. Еле, кад несрећног Јејину оборих мртва, прва ми мисао бје, да се склоним у Буровића подруме. Ту ћу бар моћи да останем скривен, док не одлучим, шта ћу и куда ћу. Прибјегнем дакле у палац, па се кроз једно травом обрасло зјало спуштим у подруме. Ама шта ми хасни да сам умакао правди, кад ми пуста савјест не да мира, кад ми леден зној на чело пробија, кад се душа у мени укочила, као да си је у клијешта стегао! Престајах ту савдуги дан, проклињући час и уру, кад сам се на свијет дао; а кад се мрак ухвати, те у оној пасјој ложи још мрачније постаде, обузе ме такова страва и дрхтавица, да се у мени свака кап крви следи. Осјећам е сам будан, а опет ми се чини, као да око мене обигравају неке стравичне аветине. Хтио бих да зинем, да сам себе разговорим, али се пусти језик завезао, а грло пресахло, као да си га оловом залио. Одједном надазрем умнијем очима жалосног Јејину, ђе лежи у потоку крви, а мене ухватили жандари, па ме окована вуку у тамницу. ГГред тамничким вратима окупила се гомила народа и сви пиждре у ме ка' у бијелу врану, а ја објесио главу па Бога молим, да се пода мном земља раствори. Па ми падаше на ум онај ђулићев сан и грозна судбипа злогласног Гаја Одаловића: ево ти ме, вељах, за Гајевим стопама! Убио сам човјека! Па ни по јада, да сам убио чоека према себи, а од витешке невоље . . . ама да се онако оборим на једнога старца, који ме још на добро упућивао! Еј бруке и црна образа! У тим пасјим мукама проведох добар дио ноћи, док ме најзад једна спасоносна мисао свега проже, те се ишно разабрах и умирих. Рекао сам себи: — Аћиме, тај ти тешки гријех треба с душе скинути! Није доста, што си својој срећи пут пресјекао. није доста што ћеш морати да се по туђем свијету потуцаш, кад би и ума-

као ћесаревој правди; не, јадниче, све то није доста! Треба да о својој судби пред Богом одлучи она иста, коју си тако страшно уцвијелио. Скочих одмах на ноге — могла је бити ура по поноћи — и истрчах напоље, да своју накану извршим. На небу не бијаше ни звијезда, ни мјесеца, те се у мраку протурих до неког Ивушара, механџије, у којега је кријумчар у свако доба ноћи могао просто да закуца. Запчтам перо и комад артије, те како боље умједох, напишем с те стопе ово неколико ријечи: »ђулићу, несуђенице моја! Ево ти ме сакрита у палацу Буровића. Пошаљи одмах по ме жандаре, или дођи вечерас, да ми пошљед њ и о п р о шт ај ч уј епт.« Не потписах свога имена, но ставих на дно : »убојица«. Понда замолих Ивушара, да то писмо ували у најближу поштанску кутију, и одох опет да се жив закопам у своју спилу. — Цура ће — рекох у себи — то писамце примити до подна; чекаћу овђе до мркле ноћи; не дође ли нико, идем с мјеста у Суторину, па ћу преко Зубаца и Никшића у Црну Гору. Д'ако тамо ђе заглавим војујући на Турчина. Ама не бијаше ствар лагана толико сахата у оној грозној самоћи престојати. Вјерујте ми, господо, те сам ноћи о свом трошку научио, што су паклене муке! Бпло је часова, кад сам хтио да дохватим кубуру, која уза ме лежаше, на да сам себи главу смождим. — Ама не ћу! — вељах опет у себи. Обећао сам јој, да ћу чекати до ноћи, и то обећање хоћу да испуним. Не треба сметати с ума, е се након оних Стојанових смокава не бијах ии чим на свијету заложио и да је то трећи дан био, како својих трепавица не склапах. Напокон, к вечеру, падох од сна и умора, и у оном грозпичавом дријемежу зазрех мајку и оно биједне ђеце, којима се ево црни дани примицаху! У иеко ме доба трже иза сна шапат људскијех стопа по подруму. Исправим се жустро и протрљам очи. Бога ми, није сан, но јасно виђу чељаде, које ми се примиче са фењерићем у руци. Обумријех од страха: то је била сјена вођа Јејине!