Stražilovo

447

КЊИЖЕВНА ПОЛЕМИКА „ТОДОР БООНИћ И — ОДБРАНА СЕНТОМАН1А"

Да се разумемо! У 26 броју овогодишњег „Стражилова" мнсли г. Мојо Медић, да је оно криво, што сам ја у „Летопису Матице Српске" (178 књ., 136 сгр.) ириметио: ,,да је ч Сентомашу на дан арвог пеаријатељског наиада на тај стан зааоведао ауковник Стеван Сурдучки", и држи, да ми је с тим била намера окрњити војничке заслуге покојног капетана Тодора Боснића. 11о извесним иодацима доказује нам г. Медић, да је Боснић од иочетка одбране Сентомаша, иа све док није носле битке дана 7 (19) августа (1848 год.) предао управу тадашњем натпоручнику Бизи, управљао тамошњом војском. Нека ми г. Медић опрости, што му на ово морам одговорити у првом реду то, да је овде невгго бранио, што у опште иије требало ничије одбране. Где нема нападаја не може бити ии говора о потреби одбране. Нити сам наиао на заслуге покојног Тодора Боснића из доба. народног покрета, нити ми је у опште била и иамера, да му крњим те његове заслуге; не бих му их крњио из разних разлога, од којих ћу само да споменем, да је Боснић тада заповедао у једној од народних позиција, која је уједно била и нарочити кључ, да се лакше и Шајкашка одржи, као што је то после пад Сентомаша и показао; а и Тодор Боснић је био, ако и не родом, Шајкаш, по што је и он служио у шајкашком батаљону. Као што то и г. Медић на 414 стр. „Стражилова" спомиње, ја сам на 136 стр. споменутога „Летоииса" истина замерио г. Голупском, што није у својим „Успоменама" навео, да је на дан првог нападаја на Сентомаш, 2 (14) јула 1848 г., у месту заповедао народни пуковник Стеван Сурдучки, а не Тодор Боснић. Али основу за ту тврдњу моју нисам измислио, него сам је на дотичном месту (135 стр. споменутог „Летописа") навео, да се може свако и осведочити о истинитости онога, што сам ја рекао. Један је од тих извора званични извештај Сурдучкога из Чуруга од 20 јула 1848 г. на главни одбор српски. По овоме је оног истог дана, кад је Боснић стигао у Сентомаш са две компаније Петроварадинаца, које је но иредлогу Стевана Сурдучког главни српски одбор нослао био, тамо приспео и Сурдучки, од куда је он тек сутра дан и после битке у Чуруг отишао. То сам ја и на стр. 135 до 137 споменутог „Летописа" рекао, а ништа више ни мање, пак немам ни сад од тога ништа одузети; али имам овде нешто да додам.

Да г. Медић пије из мог списа само неколико речи истргао, него да је све оно мирно и пажљико прочитао, што сам ја на споменутом меету рекао, или да је, још боље, наведене моје изворе потражио, он — мислим — не би запитао: „А гдје бјеше Сурдучки?", и не би мислио да је Сурдучки у то време био у Жабљу, а мени не би подваљивао нешто, што ми ни у сну не дође, паиме, да сам ја хтео Боснићеве заслуге да крњим и на кога другога нренесем, па ма тај други био и наш покојни старина Стеван Сурдучки, који је у осталом бар толике исге заслуге стекао у народном покрету онога доба. Разуме се, да се не може од мене иекати, да ја овде све те заслуге Сурдучкога набрајам, јер би иначе морао описати велик део читавог тог покрета. Па кад је Сурдучки на дан 2 (14) јула и за време првог нападаја у Оентомашу био, као што је то он сам у споменутом свом званичном извештају, а и много доцније у својим „Догађајима из српског покрета у Угарској 1848 и 1849 г." („Наше Доба", 95 бр., 1889 г.) рекао, а није до сада јавно побијен, е онда се разуме по себи, да тога дана у Септомашу није могао командирати Боснић, који је тада био само ц. кр. стражмештер и народни капетан, него Сурдучки, као тадашњи ц. кр. каиетан и народни пуковник. А ми морамо имати толико пијетета и нрема покојном Сурдучком те бар све донде веровати, да је и он истину рекао и написао, док се противно не докаже. Извештај Сурдучкога од 20 јула 1848 г. нак не коси се ни са оном релацијом Боснићевом, коју је овај у Старим Бановцима 20 јуна 1865 г. потписао, а г. Медић у „Страж.илову" споменуо. Нека је Боснић био и на дан првог нападаја, 2 (14) јула 1848 г., именовани командант утврђеног стана Сентомаша, ипак је та комаида привремено и нриродно прешла на много старијега у чину Сурдучког, како је овај тамо био. А овај је био у оно време још и командант целе Шајкашке и Бачке. Тако је бар по војничким прописима свагда би 10, да старијем на истом месту припада команда. Да није Боснић после првог нападаја у Сентомашу управљао народном војском, нисам нигде тврдио, нити ћу тврдити, јер је он после збиља и био командант у Сентомашу све до 6 (18) августа 1848 г., кад је Сентомашу у помоћ стигао Пера Бига с једним батаљоном Петроварадинаца. Г. Медић вели о Стевану Сурдучком, да је овај