Stražilovo

435

Када би ју Миле видео Засуканих рукава, како се врти по дворишту, занела би га облина пунане беле ручице и он би шапнуо: »0, само да је нашега закона!« Слични осећаји сналазили су и Катинку. Што је више Мила гледала, све јој се већма свиђао. Тек ју узнемиривало његово хладно понашање спрам ње. Беше часова, када јој то и годило, и она би сама себи говорила: »И боље је тако. 0\л је т\\)ина1\, а д,а шта и \ међу нама, морала бих му признати своју прошлост, и онда би . . . Ох, та прошлост, та прошлост! Сав ми је живот њоме отрован.« Тада би планула и љуто клела црну коб своју и од муке чупала косе. А када. би ју узрујаност минула, склонила би руке и топло се молила Богу, да је сачува нова искушења. Тако је било и тог вечера. Дошла је до таква очајања, да је била приправна да кидише на свој живот. Али пред њоме непрестано лебђаше благо Милово лице. Пред зору се мало примирила и спокојније стала мислити. »Он воли јоргован,« шапташе. »Да му крадомице донесем једну гранчицу, која би мирисом испунила ваздух у његовој соби. Али не, то не би било паметно ... Он воли јоргованово цвеће. У башти се баш лено расцветао. Па што? Крадомице ћу ући, он не ће ни опазити, а када се пробуди, осетиће бајни мирис и биће му мило.« Готово несвесно устане с постеље и отиде у башту. Бејаше праскозорје. Подигну скуте, зађе у росну траву и стаде крај расцвала грмечка јоргованова. Откину најлепшу гранчицу, грм се~ заљуља а роса се просу по земљи. Ерадомице се ушуња у собу, где спаваше Миле. »Мирно спава,« шапну и затакну гранчицу врх његове главе. Када се повратила у своју коморицу, беше некако узнемирена . . . Лати се посла, само да забашури мисли и осећаје, што јој се ројили у души и срдашцу. » Кад се Миле пробудио, осетио је угодан мирис. »Као од јоргована!« промрмља онако буноваи. »Али откуда овде јоргована?!« Протрља очи. »Ма јесте мирис јоргованова цвета!« Погледа око себе и сиази над главом грапчицу, окићену мирисавим цвецима. Миле узе гранчицу на је примирише . . .

Ма јесте, ево јоргован! Али како! . . . Катинка . . . Да, ми смо синоћ говорили о јорговану. Ох, како само мирише, чини ми се мирис девојачких недара . . . Катинка душо . . . само да си нашега закона, била би ми љуба вереница.« За тим се замисли па онда тихо ирогаапће: »И то ми је нешто! Зар она није цура као и наше, а можда и боља.« III Прикладан је момак тај пандур Миле. Истина пандурско одело не пристаје му најзгодније. Широке чакшире, које сижу мало ниже колена, овелике, досга незграпне чизме, које му на ногама клапају, кратак, широк хаљинац, који нашешурено стоји на њему, клобук, који му на очи пада а уши му до пола прикрио, све то на њему као набацано. Али када се обуче у стајаће сељачко рухо — а то бива сваке недеље и свеца — онда је прави момак, да му не ћеш наћи премца у свем Липовцу. Црне брчиће завитиљи, косу острага гиздаво зачешља, шепшрић гиздаво нахери, чизмице на ногама шкрипућу, ма нрава слика миловидна момчета. Многој је цури запео за око, многа га мајка зетом пожелела. Беше и понуда, да се ирижени и добро окући, али се Миле не би мануо пандурије ни за сав Липовац. Па није ни шала — мислио је Миле -—• бити пандур. Сељаци га прештимавају готово више него домина. Њихов је човек, па се без зазора могу с њим упустити у разговор о јавним стварима, потужити му се иа ово или на оно, упитати га за ово или оно. А пандур то све знаде, јер је тако близу госноди. Једиом речи, пандур је код нашега чиче у великој части. Иде ли селом, тек ће један: »Куме Миле, де чашицу ракије!« а други оиет: »Гутни де купицу гојилца!« Пандурска плата, истина, није велика, али се живи а да се у њу и не дира. Милу је сада двадесетшеста, а од осамнаесте своје године пандури па је лепу свотицу скуцкао, а то је све дао поштеним људима у зајам. Има Миле и оца од својих шездесет година. И он врши »јавне« службе. Звонар је у селу, школски иодворник и попин кравар. Поноси се стари Лаза својим сином, па га пази као зеницу у оку, а мази га као мати ћерку јединицу. Када год старцу достане времена,