Stražilovo

436

иде до свога сина, да се с њим поразговори. Има старац још и једну ћерку, али с њоме је одавна раскрстио. Удао ју био у добру кућу, али она се проневаљалила, напустила свога мужа, па живи с неким гољом у крајњој сиротињи. Старац ју презрео и не ће нипгга о њој да чује. За то је сву очинску љубав пренео на сина, у коме ужива. »Да ми је« — говори често старац — »мој Миле као она, давно ме већ не би божје сунашце грејало. Мој Миле је златно дете, радост у старости мојој, мелем мога живота.« IV Устао Миле, умио се и стао облачити ста јаће рухо. Данас је недеља, треба се упарадити, заћи селом, гутнути где мало жежене ракије, намигнути којој девојчици, отићи до оца и мало се с њиме подиванити. Када се обукао, извадио је из џепа огледалце, стао сукати брчиће и невуцкати: Чујеш ли, Като, чујеш ли, злато? Даћу теби жуту гуњу од лета." Када је био готов, изађе на двориште. Катинка је баш у тај мах била дошла до бунара, да захити воде. Миле ју тако лепо погледа и тако јој се мило насмеши,-као још ни једном дотле. Катинку је тај поглед смео, а опет јој годио, тако годио! »Ви сте, Катинка, уранили,« рече јој. »Да, пуно је посла.« »Како сте спавали?« »Добро.« »И ја. Целу сам ноћ сањао о јорговану, а кад сам се пробудио, гранчица јоргованова замирисала ми над главом.« Катинка га погледа испод ока, а Миле, љунко се на њу осмехујући, настави: »Чудо ми је, како је та грана досиела онамо! Бисте ли ви. Катинка, кда знали?« Њој удари крв у лице, пограби крчаг с водом и побеже.

Миле се поврати у собицу, затакну један цветак с гранчице за шешир па се упути у село. V Вече је. Миле опет седи пред општинском кућом и дира танке жице на ситној тамбурици а тамбурица извађа мелодију, која срцем потреса. Тако поје славуј, када хоће да иримами себи славујицу. Па и Миле је жицама тамбурице предавао осећаје своје, а жице су те осећаје преносиле до оне, којој беху намењени. Катинка је довршивала неки п сао, а када до ње допреше слатки звуци, задрхта јој цело тело. Не могаше одолети а да не пође месту, одакле долажаху звуци. Дође тихо и наслони се на зид. Миле уз тамбуру певаше: Ил' ме љуби, ил 1 ме се окапи, Ил' ме младу ти у гроб сарани. Запео се. Рука му механично пребире пером по струнама а очима се загледао у далеко небо, где трепећу хиљадама ситне звездице. Из те занесености прену га тихо јецање. Он се обазре а кад опази Катинку, би му чудно. Нагло ју запита: »А што гглачете?« Она јецаше даље. Он је онда забринуто и благо упита: »Шта вам је за бога?« Она само ћути и утире сузе. »Је ли вас ко увредио?« Она главом, да није. »Па шта вам је? Кажите, што плачете?« Он ју је тако нежно питао, да је Катинка осећала неку раздраганост. Погледа му дубоко у очи и полугласно рече: »Ваша ме је песма зенела! Ја вас волим . . .« и побеже. Миле уздрхта. И би му мило, и би му тешко . . . Хладан ветар дуну, месец се сакри за облак и настаде тама. Миле узе у руке тамбурицу па оде у своју собу.

(Наетавиће се)

Јован Добријевић

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ЖЕНЕ ОД ОКТАВА ФЕЉЕТА

I Маја 1872 ( ад сам била у манастиру, моје се троме( сечне белешке скоро непроменљиво завршивале овом дефиницијом моје моралне нерсоне: „Срећан карактер; дух разборит; озбиљност

над годинама јој; нарав добро доведена у равнотежу. Међу тим еавест мало немирна." — „Савест мало немирна", — не велим да није. У осталом, лепо молим те госпође да ми опросте, али је баш са свим противно. Кад се већ моје драге