Stražilovo

437

учитељице превариле у том, није чудо, што се свет вара исто тако. Ја мислим да је мој спољашњи изглед узрок тим лажним осудама. Ја сам веома гарава а бледа, моје лице, правилно већ до досаде, такођер је озбиљно како само може бити младо женско лице. Доста изражена кратковидост даје израз сановне индиферентности мојим црним очима (чији би сјај, без те кобне прилике, зацело био неодољив). Даље имам од природе неки миран начин, кад говорим, кад ходим, кад. седам, и ма шта кад радим, а тај начин тек даје посматраоцу илузију о некој равнодушној озбиљности. Ја немам никакве жеље и немам никаква средства да поправим у том погледу лажно јавно мишљење, и једина ће моја бележница знати, да је та озбиљна, разборита и добро у равнотежу доведена Шарлота управо ванредно романтично и страсно младо чеЉЗ,Д6. Па ето за што тако касно инаугуригнем ту величанствену бележницу, коју сам у ентузијазму купила на три дана по одласку из манастира и која већ од три године амо чека моје прве искрене саопштаје. Двадесет сам пута села пред те беле стране, жудеКи •—■ као но бријач краља Миде да њима јавим своју тајну; двадесет је пута учинила моја „немирна савест" те сам бацила перо. Сна ми је говорила, ^а савест, да сам наумила нешто неразборито и зло; да ће навика: регистровати своје утиске, размишљати о својим осећајима, гладити своје снове и овапућавати их, имати неизбежну последицу: распириће у мени тај романтични и страсни основ, који је у женскиње опасна диспбзиција, који може бити кобан по мир и достојанство мога живота, и који би ваљало што пре да без престанка гледам да утишам и угушим. Неколико речи, које је тога вечера рекла моја мајка, разагнале су, хвала богу, те скрупуле. Имали смо гостију на ручку. После се играло секретарске игре: писала се питања на цедуље; цедуље се савијале па се бацале у котарицу; свако је морао узети по једно питање и на њ одговорити по што по то. Али један од напшх гостију, неки млад посланик, који је много држао на своју особиту памет, увек је себи тако удесио, да је задржао своје питање, како би на њ одговорио са више ефекта. Сам је себе запитао: „Која жена врши своју дужност?" Ја сам била одређена да одвијам цедуље те у исто време прочитам и његово питање и његов одговор, који је гласио овако: — „Она жена врши своју дужност, која не тражи романа у животу — јер ту нема берићета; која не тражи појезије у животу — јер дужност није појетична; која '

не тражи страсти у животу — јер страст није ништа друго до углаћено име за порок." Ласкав шум повлађивања, у који сам и ја имала кукавичлук да пристанем, поздравио је ту лепу изреку, а аутор је свој инкогнито издавао скромним смешењем. Но у тријумфу му збунио га је узвик моје мајке, која је напрасно прекинула те престала плести: — 0! о! Опростите! — повикала је. — Ја не ћу пустити, да такве јереси на лијо прођу пред овим младим женским светом! Под изликом да хоћете жене да створите таквима, које врше своју дужност, хоћете ли да их створите будалама, млади пуританче? ... Пре свега ја не разумем ту манију, да човек свагда насупрот меће страст дужности — страст овамо... дужност онамо — као да једна мора бити противност другој . .. Али човек може страст ставити у дужност. ,. и не само може, него мора... и ја главом ћу вам рећи, драги мој господине, да је то баш тајна животу у поштених жена... јер дужност са свим сама доста је сувопарна, уверавам вас... Ви велите, да није појетична?... То је са свим и моје мишљење; — али треба да постане појетична, како би је чозек радо и весело нрактиковао ... а баш да појетишемо обичну дужност, на то нам служе они романтични расположаји, иа које ви бацате анатему! —• Ако се икад ужените, покушајте те узмите жену, која није романтична, па ћсте видети шта ће бити! — А шта ће б.*ти? — запита млади послаиик. — Биће то, да ће јој се све у животу учинити плитко и ситно ... пре свега муж — извините! за тим огњиште, деца, па и сама вера... 0, Воже мој! Не треба садашњи нараштај оружати против романтичних идеја, мој господине, ја вас уверавам ... није за сад опасност ту . .. Не ћемо ми пропасти услед ентузијазма, пропашћемо услед плиткости . . . Но, да се вратим нашем поданичком полу, који је и онако сам у питању, погледајте жене, о којима се говори у Паризу — велим оне, о којима се говоре сувише — да ли њих унропашћује њихова појетична имагинација ? Да ли их заводи јагма за идејалом? 0, мој господине, то су, бар трећина их, најпразније главе и најплиће имагинације на свету!. .. Госпође и госпођице, додала је моја мајка, верујте мени — немојте се снебивати — будите ентузијаскиње, будите романтичне до миле воље ... Гледајте, да у глави имате ма само зрнце појезије бићете онда лакше поштене и сигурније срећне . . . Појетичан осећај у женскиње јесте тамјан у цркви... јесте весеље у добру! Тако је говорила добра моја мајка — покојна