Stražilovo

467

»Доста, оче!« тргну се Миле. »Твоје ми речи цепају срце, али помоћи не могу. Она ми је тако срцу прирасла, да бих волео главу изгубити, него се с њоме раставити.« Старац опеј моли: »Немој, сине; немој, рапо! Погледај на свога старога родитеља. Ти се с њоме не можеш венчати, јер она има свога мужа, од кога је утекла, па где би ти, такав момак, живео као, Боже прости, некрштена душа.« »Не могу, оче, не могу!« »Проклет да си, сине! Сунце на те не синуло!« јаукне стари узвишеним гласом, који му подрхтаваше од узбуђења. »Никада ти на дворишту иетао не запевао, ни у стаји во зарикао! Не родила ти по пољу белица шеница, ни по ливадама сочна трава! Ти си мене, стару и немоћну сироту, љуто расцвилио ... Не имао од срца порода, с тобом нестало и нашег имена, јер си га тешко окаљао! Тролетна ме спопала грозница, ако више икада прекорачим и праг ове проклете куће! Изгубио сам кћер па и сина, слава нека је Богу!« Старац се окрену, превуче рукавом преко очију и остави сина. Тетурајући се путем, шантао је: »Боже, Боже мој, нтта сам ти сагрешио, те ме тако љуто караш!« Све му беше црно и немило, а суза је сузу достизала. Миле од муке легао на земљу и савио се у клупко. Беше ван себе. XIV Има томе двадесетак, а можда и која годиница више, како је страна најезда почела потискивати Србе Липовчане с њихових ирадедовских огњишта. Није ту радио ни мач љути ни пушка убојита, него повац. У српски свет ударила сиротиња, а многи Липовчани не нађоше другога начина, да се отресу беде, него да продаду дедовину своју, на да се отисну у бели свет и савију нова гнезда. Држим да је поглавити узрок пропадању српскога живља у неким крајевима равне и плодне Славоније у том, што су ра,зрешене моћне српске задруге и што им је одузет пристун у властелинске шуме. Док су Срби живели у задрузи, па док могаху испуштати благо своје у иростране шуме, добро им је било. Но падошло је ново време, Липовчанин је морао све своје потребе подмиривати земљорадњом, а тому не бејаше вичан. Властелин искрчио своје простране шуме, паселио стран свет онде. И где је пре

Липовчанин безбрижно звиждао, пазећи благо своје, данас се нодижу уредна села странога света. Шуме је нестало, а марљиве руке насељеника плуже плодоносно земљиште. Где се пре кочило столетно храшће и огромне букве, ту сада ниче белица шеница, а приход њен богато награђује труд марљива досељеника. И док се он богатио, Липовчанин је даномице све више сиромашио. Најпосле је један за другим стао остављати прадедовско огњиште и нестајати из Липовца, а данас их има тек шачица, који се боре, да се одрже, али страх ме је, да се не ће моћи отхрвати. Непријатељ срнства радује се томе, али за то сваку српску душу мора заболети срце, кад види, како туде нашег народа из дана у дан бива све мање. Шта ћемо! Поучаваћемо га лепим речма, храбрити га лепим примерима, заклињати га успоменом прадедова, који основаше својим потомцима мирна огњишта, да их не остављају, крепити их надом у ведрије дане. Не успемо ли, не може нас нико кривити: учиписмо што могосмо, а вапићемо још иа небо, да милостиви Бог не да, да се српству овде затре корен. Ето, то је све, што можемо учинити; а чипимо ли сви, који смо унућени да то чинимо, толико, учинићемо доста и спасти душу нашу. Свештеници, учитељи, ви народни апостоли, будите то у истину ! Радите, док имате за кога да радите! Не занемарите пишта, не проиустите ни једне згоде, а да не поучите народа свога љубави према оној груди земље, коју су му стари орали и на којој је он угледао бела света: радиносги, штедљивости, разборитости и осталим врлинама, које нас чине јакима и моћнима. Поносите се тиме, да сте баш ви неимари боље народне будућности. Не илашите се никакових запрека, кад се ради о спасу народа, из кога сте поникли; не страхујте пред моћнима, не дајте се завести од иротивника, јер нико не може ни не сме бити бољи пријатељ народу од вас. Просвећујте на,род, сваки на свој начин, али и једни и други за истим смером идите! У данима, када је народ наш у овим крајевима обузет као неким нехатом и за свој опстанак, и за своју веру, и за народност своју, будите га, улевајте му наде и поноса у обумрло срце . . . Много се погрешило, што се није настојало, да Србин у овоме крају ојача, како би сада могао сносити беде, које су дошле, а које се предвиђале да ће доћи. Али што се није учинило,