Stražilovo

468

за тим се може само жалитк а немар осудити, а ви гледајте, да чините, па да поправите, колико се може, што се занемарило . . . Омилите му цркву, предобите га за школу. Црква ће му улити наде, дати му снаге, да не клоне, а школа га оплеменити и приучнти разбориту животу. Покажите и речи и делом, да сте своме пароду несебични пријатељи, а увери ли се народ о томе, нослушаће глас ваш, поћи ће за вама, примаће опомене ваше. Не реците никада: није могуће. Хтети је моћи, па ви бар, народу примера ради, не смете се показати малодушни. Не плачите, што је разорен град, већ настојте, да се на његовим развалинама подигне и лепши и чврстији, јер знајте: хо ћете ли само, ви много можете! * -XЛиповац су населили махом Чеси, а понешто и Швабе из Мађарске. Први насељеници покуповали су у бесцење српска земљишта и сасма друкчије почели их обрађивати. Ни један комадићак ниј>' остао празан, необделап Силних живица почело је нестајати, док се нису показала чиста поља. Липовчани су им с почетка задавали неприлика, али страна пајезда, као свака најезда, показала се жилава и истрајна, док није најзад победила. Липовчани данас сносе досељенике, као што биље сноси намет-билине, али никада се с њима нису особито спријатељили Њих раставља с једпе стране, што Срби у досељеницима виде своје заторнике, а с друге стране деле их разни обичаји и разан начин живљења. Они живе у једном месту па ипак оделито. У току тога времена није настао ни један случај, да би српско момче обегенисало Чехињу девојку; а и не може да ју обегенише, јер Чехиња девојка тек се почне развијати, нађе себи драгана. Колико је у томе узвишенија српска мома, која губи девојаштво своје тек у брачној постељи. Србин је ту врлину увек ценио и српска би мајка од тада од стида у земљу иропала, кад би јој ћерка девојачку част окаљала. Нађе ли се ипак така јадница, презре ју не само цело село, него и најближи род. XV Све је село гракнуло на беднога старца. »А, а, твој се син понемчио!« довикиваху му једни. »Гле, гле, како се дечко у нандурији по-

господио! Проста му је наша прегача; он хоће сукњашицу!« додаваху други. А растужени старац осећа ббле, као да га бију стоструком канџијом. Привикао је, да га свако предусрета лепо, а гле сада беде преголеме, постао је предмет порузи и пребацивању. »Да је мој син то урадио,« вели му Аћим Босанац, »шијом би му заврнуо, пре него што бих дао, да ме тако осрамоти.« Бедни старац ћути, срце му се стврднуло од преголема бола . . . Недалеко од села становао старац врач, до чијих враџбина неуки свег пуно држаше. Уцвељени отац упутио се до њега, надајући се, да ће му он моћи сина повратити. »Исцели ми сина,« говораше му, »од моје сиротиње царски ћу те наградити.« Старац постави нред себе неке камичке, које називаше »стрелицама« и за које говораше, да их је убрао на »светоме« брду, за које он сам знаде, значајно их разгледа и лагано стане говорити: »Стрелице не лажу и ја у њима читам, да то није од божје стране. Нечастиви је уплео своје прсте, јер му зазорно бејаше гледати очинску љубав, којом си сина пазио. Али божја је преча него ђаволска. Заветуј сина матери божјој, она ће уништити адову моћ и повратити оцу чедо његово. Али пази, нечастиви ће се разгневити . . . за то бди позорно над својим дететом. И нека жена, коју ти веома мрзиш, могла би ти помоћи. Удобровољи се према њој, љубав према сину нека ти је јача од мржње према тој жени.« »Шта рече?« брецну се Лазар. »Само једну жепску мрзим, а та женска је моја рођена кћи. Зар с њоме да се мирим?!« »Ради како знаш, а ја рекох само оно, што у стрелицама пише.« »Да, да!« шапну стари. »Помирићу се са кћери, да добијем сина.« Пружи за тим врачу цванцигу и тужан, као и пре, поврати се у немило село. XVI Катинка дошла Милу са свим и настанила се у његовој кући. Не може да му буде жена, е па биће му љубавница свему свету на видику. Миле с почетка није никамо ишао од куће. Осећаше, да би прстом на њ показивали, да се у селу нокаже. Марљиво је с Катинком