Stražilovo

470

свију страна српски свет, да се помоли матерн божјој Гавриници и да се преноручи моћној заштити њеној. Црквицу ту подигао је Србин неки, по имену Гавра, и иосветио ју успомени матере божје, а народ ју прозвао »Гаврипицом«. Саграђена је изван града на источној страни на подножју пакрачке горе. Српски свет приписује матери божјој »Гавриници« велику моћ, ::а то се свако, кога каква беда снађе, препоручује у њену моћну заштиту. Томе се има приписати, шго се о слави слегне силан народ тамо. И стари је Лаза тога дана рано нодранио. Јога нису певци ни зоре навестили, он већ беше у трећем селу, а када се сунце рађало, беше готово Пакрацу на домаку. Осваиуо је красан јесенски даи. Он иђаше шумом. Дрвеће је већ почело скидати своју зелену одећицу, јутарњи је ветрих тихо ћарлијао. Старац се замислио. Неко тужно осећање, које ипак побуђује наду на ленше дане, обузело душу старчеву. Кад је изашао из шуме, указа се пред њим варошица Пакрац, а подаље засја јабука, обасјаиа сунчевим зрацима, на торњу цркве »Гавринице«. Старац заста, скиде побожпо шешир, уире поглед у сјајни крст на црквици, прекрсти се и полугласно рече: »Мајко божја! Данас ћу теби заветовати сина мога. Не одврати лица свога од мене грешника!« За тим се опет прекрсти, покрије главу и тихим се кораком стане спуштати ииза стрму цесту у варошицу. Кад је ушао у град, сврати у најближу гостијоницу. Ту нађе много света са села, помеша се међу тај свет и затражи да се мало окрепи. Кад се мало окрепио, нође до црквице, где се искупило већ подоста света. Не иогледавши никога, уђе у црквицу На вратима се прекрсти, на средини цркве према часним дверима дубоко се наклони, за тим приђе иконама светитеља и свакога целива са страхопоштовањем, а онда стаде пред икону мајке божје, три пута се поклони и три пута прекрсти. За тим извади мален дарак и мегну га на подножје икони. И опет се три пута дубоко иоклони и толико пута прекрсти па нолугласно стаде говорити заветну молитву: »Смилуј се на мене, пречиста дево! Из велике се даљине подигох и утрудих трошно, грешно тело моје. Погледај на мене тужна старца и расцвељена родитеља и не презри

молитве моје и дара мога, којим сам те даривао од сиротиње моје! Не одврати лица твога од мене! Као што си ти љубила божанственога сина свога, тако сам и ја љубио свога Мила. Па као што су тешки били дани твоји, кад ти грешне руке узеше твога сина, тако су и мени тешки дани моји без детета мога. Смилуј се, пречисга Богородице, и погледај на мене! Теби заветујем дете моје . . . И молим ти се, моћпа светитељко, која седиш до нрестола свемогућега Бога, својом моћи, која ти је богом дана, поврати ми дете моје, без којега живот мој нема никакве сласти. Не можеш ли ми га повратити, а ти га прими себи, да и даље не живи у срамоти . . . а мени старцу како Бог даде!« Старцу кануше вреле сузе па смежурано лице и бијаше му као да ће му срце од преголеме туге престати куцати. Он настави: »Подигох се из велике даљине, да теби, о света дево, учипим завет и измолим милости за сина свога. Не одврати лица свога од мене грешника, него ме помилуј, опомени се старосги моје, сети се јаднога очинскога срца мога!« Сузним очима погледа у лик богородичин, и чињаше му се, да му се оно анђеоско лице смеши. Трачак наде обасја га, он осети, да му је на срцу лакше. »Обасјао ме светитељски лик твој!« — настави. — »У моје безнадежно срце повратила се нада, да ћеш се смиловати мени грешнику, и да ће моје изгубљено дете опет моје бити. Јогп ти се једном молим, помени ме се и помилуј ме, тако ти љубави, коју си осећала према сину твоме јединородноме а нашем спасу Исусу Христу. Амин!« Старац убриса сузе, па се опет три иута поклони и прекрсти и целива икону матере божје и осталих светитеља и угодника божјих. За тим стаде у прикрајак и тихо се мољаше Богу. Мало по мало придолазио је свет у цркву, док није и служба отпочела. Старац се свесрдпо молио Богу а поуку свегатепичку саслугаао је врло нажљиво, и она га поутешила, јер свегатепик са амвона, са крстом у руци, говорагае: »Ко се, љубазни моји, свесрдно помоли истинитоме Богу и препоручи загатити свете Богородице, молитва ће га окрепити, а загатита мајке божје биће му вазда од помоћи. И блажене успомене Гаврило Гадановић из села Па-