Stražilovo

471

крана вазда се молио Богу, и када му јединац лежаше на самртној постељи, прибеже под окриље пресвете Богородице. II нуто чуда! Јединац му оздрави, а сретни отац подиже у славу матере боагје храм овај, и тиме се одужи заштитници својој, учини себи задужбину а православноме свету даде место, где ће се помолити матери божјој и препоручити се милостивој заштити њеној. За то чујте ме ви, који сте сретни, и ви, који страдате. Долазите на ово свето место и помолите се светој Богородици. Једни нека се моле, да од њих одврати несрећу, а други, да нађу утехе у своме страдању и помоћи, којом ће се беде отрести. И заиста вам кажем: ко верује у живога Бога, вера ће га спасти, а ко се узда у заштиту свете Богородице, не ће се залуд уздати.« Стари Лаза задрхта, а сузе му оросише очи. Тешко уздахну и прошапта: »0, света Богородице, догледај и на мене невољпика!« XVIII Кад је старац после службе излазио из цр кве, пред вратима га повуче неко за рукав. Он се обазре и угледа своју кћер, коју је одавна ирезрео. Њему се смркну пред очима и хтеде даље иоћи. Жена стаде иред њега. »Шта хоћеш од мене?« упита ју оп намрштено. »Да онростиш, бабо!« »Давно сам на те заборавио.« »Сагрешила сам и љуто се кајем Сима је (Сврш

умро, а ја остала без свега, и без куће и без рода и без порода.« »Ниси хтела да нослушаш свога родитеља.« »Нисам, бабо, нисам, и Бог ме је љуто покарао.« »Тако ће ти и брата, јер је и он презрео савете свога оца.« »Оче, опрости заблуделој кћери, да ти поврати сина!« Старац се борио сам са собом. »Није послушао мене, а тебе ће још мање.« »Учићу га својим примером, шат увиди погрешку своју те с<ј обрати на праву стазу. И Бог опрашта, кад се покајемо, па опрости и ти, заклињем те даном данашњим!« »Оираштам!« изрече старац тешко. »А ти ћеш своју погрешку према родитељу понравити једино тако, аво ми сина повратиш.« Жена принесе сгарчеву руку својим уснама и окваси ју врелим сузама. Дуго се отац није разговарао са својом кћери. Кад је видио да се исврено каје, постао је и старац разговорљив, те им је у разговору брзо и време протекло. Задњи зраци јесенскога сунца пали су на пакрачке горе, кад се старац опростио са својом кћери и уиутио се према своме немилом селу. Старац је ишао кући умирен, а у срцу му се породила нада, да ће заблудела сина опет моћи притиснути на своје старачке груди и назвати га добрим и честитим дететом својим. Старац се занео тим часом, који ће једном доћи, и ноге му добише сиаге те је као младић корацао друмом. се) Јован Добријевић

ДНЕВНИК ЛЕДНЕ ЖЕНЕ

ОД ОКТАВА ФЕЉЕТА (Наставак) V 12 јуна ,е ли афекат то ието што и весеље? и је 5ли довољно бити у афекту па да се човек 'забавља? У том случају ја се забављам сувише. „Шта ћемо радити данас пре по дне? шта ћемо радити поеле по дне? шта ћемо радити вечерас?" — То је рефрен целе куће и ето нас час пешке, час на коњих, час на колих, не мотрећи ни на игго, с вееелошћу, са смејањем, са прапорцима, који нас прате на новратку, који седају за ето с

нама, играЈу с нама, певаЈу с нама па нас не напуштају ни по коридорима. Ојутрос, рано, хтела сам мало да се разонодим па да се сама прођем по парку. Бочнем силазити са своје куле и већ сам била на половини степенице, а оно ми наједаред дође до ушију сух звук, који долажаше од корака пода мном, те ми јави, да се приближује господин (1е 1|оиуегсу, који се зацело упутио био у своју књижницу. Ја засганем, сва узбуђена ... Хтедох са свим без бриге да окренем