Stražilovo

495

глигетијеву »Циганину«, који се ваљда ради лепих песама још у нас пред озбиљном публиком приказује и забавља уобразиљу, а пркоси науци. У њему видимо театрално пренемагање луде, као да је мозак ћуп, који се час даје напунити, а час испразнити, као да је то све једно час бити паметан а час луд. Психолошки моменти не дају се више без медицине разјаснити. А њен је аксијом : »тепв вапа ш еогроге вапо« Ко хоће да црта душу, не сме се олако титрати са осећајем човековим, као са каквим од дрвета предметом; он не сме заборавити па цео организам, јер сваки осећај струји кроз крв и месо, јер је тело резонанса духу. Дух задржава тело у полету и тело дух, и једно и друго штити и чува. Цртати преображај духа, тешко је. Угледати се ваља па психијатрију, која пр^ти свога болесника од колевке му до узраста. Свет се не задовољава више техничким скоком, јер лако се раскида ланац, у којем нема чврста беочуга. Свет је посгао неверан, није више лаковерап; јунак не сме бити фантом, но организам од меса, костију и живаца. А мозак је орган телесни. Он је, као и крв и мишићи, састављен од ћелија. Јесу ли ове свуд здраве, биће здрава и душа, тај продукат наизменичног деловања можданих ћелија, крви и живаца са спољашњим светом. Биће здраво и оно, што чини душу, а то су мисли и осећаји. Телесне нромене са болести, са грехова младости остављају у живчаном систему далеко већих промена, но само цигле представе. Ни један лекар није јоште тврдио, да је иједна мождана ћелија пожутела због саме представе. Но јесте, ако је пре тога механички уздрмана, растрована или ако ју је јаче претегнут живац растргао на паран парче. Нонављамо, да ко се маши решавања овако тешких проблема, нек се лати и студије, јер само су бабе вичне тумачити те тешке појаве у животу лаком изреком »чини«, »пагазио је« итд. Процес душе је замршен и пре свега иште да се пОтпуно позна паука о телу човечјем. Исто тако тврдимо, узме ли други иравац лепа књижевност, који ће решпектовати и телесне и душевне особине јунака њених, да ће бити све мање душевно оболелих, страдалих и убица из љубави. Распростирањем хигијенеких чињенпца о наслећу душевних и телесних болести, дићи ће се свест о здравој љубави у Цакрац на Видов дан 1894

покољењу, а престаће безначајна, штетна пренемагања »Гог&в сгеапкп' ГогШшб е^кошв«. Љубав највише може утецати на дух и то у првом реду. И др. Шарко се у Паризу заринуо да нађе болести са љубави у скроз здраву телу, јер, као што непрестано наглашавамо, у наследно болесну организму може до свега доћи. За пример је узео и на око је узео уседелице и нашао је од њих не луде, но хистеричне, јогунасге, злобне и пакоснице услед пеодвраћене или неиспуњене љубави . . . Из свега тога видимо, да је љубав здравље, да она оплемењава човека. Друго што не може се ни микроскопом угледати, пгга би 1)асШиз егоИсив произвести могао. Толико вреди она, у народну пословицу прешла песма: »Љубав није шала, но је болест права.« Да заврпшмо. Први тип болесних љубавника није толико штетан по чигаоца, колико једино да кћерка постане каћиперка и маза. Други тип већ више шкоди, јер пречи да прогледа свет и сазна, како ће најбоље сачувати од заразе и себе и своју породицу, и да се што више свет о суштини и значају те несретне болести обавешћује. А трећи тип наших болесних драгих у стању је да у ијоле здраву живчану систему фактично лудило и грозно растројство произведе. Санкцијонишући плаштом лепоте зла и вековне грехове дегенерисаних породица и стављајући их за узор и као мученике за узвишене идејале, побуђујемо омладину, да их имитује, да се заноси њима. Не износећи прав-у слику њихова стања, пречимо их, да разложно и озбиљно мисле, јер да се дубље заронимо у те моралне развалине, видели бисмо на дну само смет и коров. Лена књижевност не сме бити пуста игра и забава. Она мора бити и поучна и писана за све слојеве народа, она мора тежити за савршенством људским, а то је за истином, мора дакле напоредо ићи са науком. Кад свет бива све савршенији, мора и опа дубље заоравати у њиву живота и све лепше и сјајније алемове на светло износити. Мора почивати на здраву, једру темељу и не сме будити болесне мисли и осећаје. Тада ће само одговарати и наукама и своме узвишеном смеру: покретању људског рода у наиредак и усавршавању и оплемењивању друштва људског. Др. II. Ј. Равин