Stražilovo

480

XXIV

Јутрење се свршило. Народ се разшшио кући. Миле, саставши се са сестром, ухвати ју за руку и рече: »Сејо моја мила! Твоје ме речи оснажише . . . хајдемо оцу, да му честитамо Божић и да му паднем пред ноге, да опрости своме јадном детету.« »Жив, брате, био сеји својој!« кликне Стана. »0, како ће се наш тужни бабајко развеселити! Знала сам ја, да ће тако бити.« И сестра нољуби брата. Старац се још пре свршетка пожурио кући. Он никако не могаше зауставити суза, које потекоше од силна узбуђења, а зазор му беше да плаче пред светом попут слаба детета, иа отишао кући, где се истом расплакао. Сео код стола, подлактио се, а главу па руке наслонио, иа је јецао. јецао, чинило му се е ће му се срце распукнути. »Боже, Боже мој, што ме караш тако љуто!« говораше кроз плач. »Дао си ми, да видим Мила, али ми ниси дао среће, да га назовем својим. Још више су ми ране позлеђене, љуте ране, које пе могу преболети. Тужан ли је то Божић! Прими ме, Боже, себи, да други овако не дочекам . . .« Неко куцну тихо на врата. Старац се трже и обриса рукавом очи. У собу ступи Стана а за њом Миле. Старац разрогачио очи и не може да верује. »Христос се роди!« чу се Стаиин глас. »Ваистину!« пропента старац и посу их житом. »Бабо !« настави јасним гласом Стана. »Одржала сам своје обећање, ево ти сина; онрости и благослови!« Старац стајаше попут камена. »Опрости, оче!» клекну преда њ Миле и ухвати га за дрхтаву руку. »Сестрина реч оснажила ме, покајао сам свој грех; ево ме, да те умолим: опрости, што сам те љуто увредио, скини клетву своју с детета свога, благослови га, да опет достане и мира и среће.« Старац се заљуља. Није могао да верује својим очима. »Миле се каје,« умеша се Стана »Он ће понравити погрешку, а грех је већ покајао. Опрости, бабо, дана ти данашњега и тако ти се племе подмладило!«

Кад чу старац те речи, сину му лице блаженством. Он проговори: »0, Боже, милостив ли си! Ипак ниси дозволио, да умрем у тешкој тузи за сином, кога сам проклео али га ипак нисам престао љубити. Устај, сине, праштам ти, јер се кајеш, као што и отац небесни прашта ономе, ко се каје.« И старац подигну сина и притисну га на своје старачке груди, а Стана, I ледајући ту радост, гласно проплаче . . . Старац за тим посади своју децу за трапезу, наточи замедљане ракије, подиже чашу и рече: »У здравл>е вама, децо! Имао сам вас, изгубио сам вас, а сада вас је опет Госнод мени повратио, услишавши топле молитве и тешке уздисаје мога рањенога срца. Уверен сам, да вас више ништа од мене отуђити не може. Страдањем сте се осведочили, како су тешке родитељске клетве, иа се уздам, да ћете се чувати, да не увредите више свога старог оца. Хвала ти, Боже свемогући, што си дао да доживим овај најсрећнији час у моме животу!« Старац се усправи, иодигне очи к небу и рече са блаженим заносом: »Ти си слушао откуцаје мога ражалошћенога срца, ти си гледао сузе моје, до тебе су допирали уздаси и вапаји моји. И ти ниси презрео мене остављена и немоћна старца, смиловао си се иа мене и новратио си мир мом духу. Сад ћу умрети спокојно, јер видим крај себе уздање своје, сина свога и кћер своју...« Старцу запе реч у грлу, он погледа децу своју и мило им се насмеши . . . »Куцнимо се, децо!« рече мало за тим. »Па отпојмо свету божићпу песму!« И но старчевој тихој соби разлеже се: »Рождество твоје —« Свима беше срце препуно милине.

XXV Миле се раскрстио за веке с Катинком. Они се расташе без икаква узбуђења; и једио и друго је увидело, да се у свему разилазе, а у ничем не саглашавају. Њих је саставила само часовита, пролазна страст, а кад је она уминула, није остало ништа заједничкога, нгго би их могло целога живота једно другом привлачити и сљубити тако да буде једна душа у два тела.