Stražilovo

622

вечито љубити, што јој усхићава око, дотле су још у Сафи бдиле зле успомене, које су јој причале о пролазности и тога осећаја. Она је од почетка одмах стреиила за ту срећу, јер је оштро њено око видело, да јој Фаон место врела жара иа сусрет иоси сграшљиво поштовање, да у љој гледа биће из вишег света, пред којим човек клечи а не може право да га заволи. С тога се она моли Афродити, да јој разагна јаде: „Дај да ми буде, ва чим сад тежим, Помоћи дај ми за сладосни бој." Већ је муче зле слутње, а те се слутње брзо и обистине. Фаон, тек потпуно заслепљен срећом, што се дигао до божапске појаве, коју је тако дуго у ти-

шини поштовао, наскоро чезне за свентћу и бистрином, „да будем сав, што сад сам бити рад'\ јер њега безгранична њена нежност не усрећава толико, колико га управо задављује. Јава ипак није са свим једнака фантому. Он гледа да јој љубав врати љубављу; заман; на сва врата куца најпре несигурно чуђење, па онда сумња, и најзад кајање. Чежња га вуче у завичај а кад би био њен, морао би остати на Лезбу; својту, пријатеље, завичај морао би жртвовати жени, којој се диви, но не може за њом да се занесе; с унутрашњом муко® осећа, како бива све то хладпији, што се више труди, да изгледа топлији. (Свршиће се)

КМЖЕВНА КОЈЕГ ЈЕ ДАНА ГОДИНЕ 1848 БИО ПРБИ ] На основи више штампаних а и архивалних извора рекао сам у своме нриказу Голупскових „Успомена из народног покрета 1848 и 1849 г.", а наиме на 136 стр. овогодишње 178 књиге „Летописа Матице Српске", да је први нападај на српски стан у Сентомашу био 2 (14) јула (у понедељак), а не 28 јуна (10 јула, у петак) 1848 год.,*) као што то мисли г. Јов. Стефановић Виловски, а сад и г. Голупски. На стр. 575 „Стражилова" за 1894 год., бр. 36, одбија г. Јов. Стефановић Виловски моје изворе, па и архивалне, те се и на даље придржава овог последњег дана, позивајући се на свој извор, на Неру Бигу и на г. Голупског. Али се није у мојим разлозима увукла једна круина, пгго би се могла и морала исправити, него баш код г. Јов. Стефаповића Виловског, односно код његова извора. За моју тврдњу говоре очевидци и њини непобитни оновремени писмени искази, па и сам покојни капетан Тодор Боснић, за којег баш и г. Јов. Ст. Виловски вели да је у погледу прве одбране Сентомаша он најбистрији и најпоузданији извор („Стражилово" за год. 1894, бр. 28, стр. 446). Године 1848 било је свега три озбиљнија нападаја на српски стаи у Сентомашу. Као што нам и сам г. Јов. Ст. Виловски**) вели, био је трећи нападај 9 (21) септембра, а други 7 (19) августа; остаје у нитању само још дан првог нападаја. *) Додајем овде и недељне дане због тога, да би се они, који су у овом ратном догађају учествовали, лакше мог.ли сетити, који од тих датума одговара истини. '**) „Из1> живота и т. д.", стр. 56, 62 и 64.

ПОЛЕМИКА ШАДАЈ НА ОРПОКИ ОТАН У СЕНТОМАШУ? Да је тај први нападај био на дан 2 (14) јула 1848 год., кажу нам поуздаио: 1) Мађарска лагер-комапда у Старом Врбасу у званичном извештају од 4 (16) јула 1848 год. на генерал-команду у Петроварадину (писмени извор у бечкој ратној архиви, Ас^еп (1ев вктошзсћеп Сгепега1-Соттапс1ов, Гавс. VII, №. 64 а); 2) подмаршал Бехтолд у званичном извештају из Старог Бечеја од 4 (16) јула 1848 г. на генерал-команду у Темишвару (писмени извор у бечкој ратној архиви, Ас1;еп Јез вегБ.-Баиа!. Сепега1-Сотшапс1«1| Еавс. VII, №\ 39 е);*) 3) покојни потпуковник Сурдучки у своме већ доста познатом извештају од 20 јула (1 августа) 1848 г., а и у „Догађајима из српског покрета 1848 и 1849 г." („Наше Доба" за 1889 год., бр. 95); 4) Еапер у „ ГНе вегБсасће Ве\уе§ип§ јп 8ш1ип§агл", Берлин, 1851, ст]>. 124 (Здравковићев превод „Српски покрет у јужној Угарској", Београд, II део, 1879 г., стр. 110), а по овоме и у Иавловићеву преводу Никотова дела „Срби у Угарској", Нови Сад, 1883, стр. 242; 5) ц. и кр. ратно мипистарство у званичном издању „Сћгопо1о§Јвсће шк1 а1рћа1>еНн8с'ће /шааштст81е11ип§' а11ег јепег всН с1ет Јаћге'1848 аи! <1еи л :г ст8с1п'сс1еиеп Кпе^всћаирШгеп уог^екоттепеп АДшгеи, ап с1епеп к. к. Тгирреп Тћед1 ^епоттеи ћаћеп; *) Извод овог извештаја пгтампан је у „Л^епег 2е11пп§;"-у од 13 (25) јула 1848 год., бр. 204, стр. 23В.