Stražilovo

610

Ја бих славе, која свето блиста К'о престоље сунчевих висина, Која крјепи као вјера чиста На Голготи распетога Сина.

Ја бих славе што би анђб била! Висине бих!... Али заман снови! 0 ти, орле, дај ми твоја крила, Син кршева да зраком занлови;

Да се вине са гомиле мука У свјетове, које зраци воде, Да ишчезне као трепет звука У бескрају небеске слободе !.

Алекса Шантик

рам разорен стоји — душа моја млада, јјј Спокојство и сан ... И од храма светог немира и јада Постао је стан. Норушени пали божански кумири, Посрнуо над, И час разорења ту се нагло шири И дарује сад.

А твој лик небесни, лепо моје лане,, И сад стоји там, И ако је срце иснратило дане И радост и плам. 0, тај лик божански, тај идол стгаеења И заноса мог, Претрпиће ужас и сва разорења Ал' остаће бог!... Јов. А. Дучи1.

С А Н

цртица из [еђиља је а јутро. Вјетар чини све: фију-ју-ју, разносећи смрзнут снијег но сокацима; не да ока отворити. Ја се увио у свој кратки ћурчић, притегао му пешове, задржавајући да их вјетар не развије, па уситнио брзо кораке најглавнијом сарајевском улицом те хоћу свом аги на дућан да пазарим нешто еснапа. Свијет, хучући од студени, јури куд ко. Срби православни журе у цркву а муслимани отвараЈу своје радње те ложе и распирују мангале ... Од великог вјетра чују се само ријечи: добројутро! асаламалећи! па више ништа. Велик и црн облак надвјесио се па расинље снијег као из вреће. Таман ја аги на ћефенак а ага: »ошђелдум! добро доптао!« »Добро јутро! Боље вас нашао! Како је?« Сједосмо. Па смо позадуже разговарали и пили каву, па онда почесмо нешто и од посла. Пазарио сам што ми је требало, нотрпао у сепета и зашио у ћебета неколика свежња . . .

САРАЈЕВА Кад бијах готов, предадох момку да однесе у хан, ђе сам на конаку, а ја ћу мало да се увратим код неких познаника и пријатеља. Тако идем, идем улицом замишљен, док ме неко не потеже од остраг за рукав. Обазријех се, кад ли оно мој најбољи пријатељ Мићо. »Здраво! здраво!« — повикасмо скоро обојица у један мах, на се онда поздрависмо и пољубисмо. »Како си, Бога ти? Како ти јенадому?« пита он. »Добро,« рекох, »хвала Богу. Како код вас?« »Па живи се, како је дао Бог!« »Па ђе си, чојече? Ти се, како видим, не би мени ни увратио.« »Ма бих и пошао сам био баш да обиђем неке своје пријатеље, па ево управ не знам управо ни сам куда идем . . . Пазарих непгго, ето, код Салијаге, нешто арча и ћуре« . . . »Ја пошао у цркву па из далека те опазио те све се варам: је ли он, није, док не приђох.« »Видиш, ја се ето и не сјећам даје данас неђиља; збунили ме неки иослови, па не знам ни ђе ми је глава, а вала ето кад се тако тревило те ћеш ти у цркву па ћу и ја с тобом.«