Stražilovo

615

У то од нет- Шта ' Д°ђ е Шкврца. — Евг Је то? У пита ј скачемо! рекоше. аи ко је најбољи? - Ја, рече Циганин. >— оар ти ? -— Ја. — Е, на и ја ћу скочити, рече Шкврца. — 8ар ти? нодругну се Циганин. Шкврца само сијевну очима на одмјери и он мјесто. — Овђе си највише скочио? упита Цига. нина и гурну ногом па једном мјесту. — Јесам, рече Циганин. —~ А не можеш више скочити? =■- Не могу. •Шкврца се окрене па оде аги: — Молим те, ага! — Шта? — Да ми дадеш та твоја два велика ножа. — Што ће ти ? — Требају ми само мало. Ага извади ноже на их даде. А Шкврца стаде на оно мјесто, ђе је Циганин највише скочио те оба ножа, ааједно са трећим, забоде у земљу, ама таво, да су им вр.\ови гори окренути,

— Шта ћеш то? викнусмо ми. — Да скачем. — Ама јеси ли махнит? — Не тражим ваше памети. — Нека, нека скаче! ругаше се Циганин. — И скочићу! То рече, па се онда иамаче, да се затрчи. Ми сви стали па зауставили и дисање, а гледамо у њега к'о у инкону. Док он потрча. Ја окренух главу само да не видим, јер сам мислио, да ће баш погинути, кад наши гракнуше: — Аферим! Бијаше прескочио Циганину читав аршин. — Аха, шта ћеш сад? — викну ага Циганину. — Ја . . ништа! рече он па се измакну. — Е, не ћеш више у мене слушат', траго циганска! То викну, па се окрену Шкврци: — А теби ето ножа на пешћеш и баш ти аферим! А ми стали па само гледамо: — Е, ако је то Шкврца, онда и нема сокодова! рекоше неки . . . Свет Ћоровић

XXIII

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ЖЕНЕ ОД ОКТАВА ФЕЉЕТА (Свршетак) — Но,

осмодин сГ Е1)1]8 остао је још и остали део Жр«, недеље код нас, но ми смо га тек мало виђали. Ионајвише се затварао у своју собу или је дуго ходао сам по парку. Био је веома замишљен, веома мрк, веома ћутљив. Мене није питао ништа. Иез оклевања, без и најмање сенке неверовања као да је пристао на приповетку, коју сам ја измислила, не бих ли разјаснила смрт његове жене, и коју сам му често понављала са свим појединостима, ие би ли му била што вероватнија. На месец дана после тога, око половине јануара — на неколико дана, по што сам се ја вратила у Париз — дошао је к мени први пут да ме походи. По што смо се мало иоразговорили равнодушно, ма да смо обоје нешто били у неприлици, устане он, приближи се мени, метне један прст на моју руку па ће тек:

милостива госпођо, за

сад ми реците, што се Сесила убила? Тај ме је удар затекао неприправну, но ипак сам му могла одговорити, а да се не збуним. —- Како?... Та Сесила се није убила! —• Ви то тајите од мене, на то ће он; тајите од целог света, али ја знам зацело, да се убила 1 — Онда сте боље извештени од меие, рекох ја., а то као да не може бити, јер ја сам (шла онде а, Ви нисте. — Извините, прихвати он, али ја знам, да су све појединости, које Ви приповедате о нриликама иред катастрофу, измишљеце... Тако сте, ца цример, чудновато претерали, што се ти^е грозцице, у којој сте, велите, оставили Сесилу у очи смрти јој. .. Жилија, њена собарица, била је први пут код ње, чим сте Ви ртишли, па ју је затекла тужну, рдсејану, али веома мириу .. , Некако баш пред