Stražilovo

617

ћи, да ми, од како ме је време понешто излечило од туге за мужем, никад иије дошла мисао, како се сад могу удати за господина сГ ЕШа. Последње Сесилино писамце, њен последњи опроштај, морао би ме довољно подсетити на то. Нас двоје смо обоје били слободни и обоје са свим невиии у тужном догађају, који нас је ослободио. Ја у својој савести нисам осећала никакве сметње а нисам ни у његовој могла наслутити икакве, која би се међу нас двоје могла дићи те раставити два срца, која је одавна већ с.појила силна међусобна оданост. Но од оиога дана, кад сам господину сГ ЕБНа, ие бих ли му разагнала сумњу, показала Сесилино нисмо те се он осећао да је крив, што се она убила — од тога сам се дана питала, да ли писам у душу тога честитога човека улила сумњу, којој ћу ја сама насти на зкртву. Не ће ли зар његова племенита и нежна љубав услед моје обмане и неистинитога мога иричања иомислити, да је покојници дужна принети жртву кајања и одмазде? А то тек не могу желети! Ио на жалост ме многи знаци гоне да тако миг слим — највећа хладноћа господипа а Еош према мени, па то, што ми ретко долази и што је непрестано и све то већма утучен. Одиста је то свечано, одиста страшно искушење, које ја натим или које ми тек прети! У тим данима. у којима се решавала ствар, опоменула сам се, шта више било ми је потребно, да се без замазивања и затајивања опоменем свих догађаја у мом животу, од како сам се удала. С тога сам се опет латила дневника; њему сам све рекла, све поверила, не би ли ми он дошапнуо, шта да радим . . . и збшва не налазим у том ништа, ни дела, ни осећаја, ни помисли, која би морала ограничавати слободу, коју ми је дао Бог, ништа, што би ме могло спречити да не примим срећу, о којој сам негда сиевала, коју ми судба тако дуго пије хтела да удели а сад као да хоће. .. . Али он?... Еј, још се једнако надам, да се његово ћутање даје разјаснити оним дораском туге, који сам ја мислила да му морам наметнути, његовом још тако иовом тугом, савлађивањем, које иште ред ... Лесте, ја се надам . . . Но ако се ипак варам? Ако се лаж, на коју сам се усудила, не бих ли спасла Сесилииу част а поштедела његову, сад као једина ограда дигне међу нас па иас раегави ? Шта онда?... Не смем на то ни да мислим .. . XXIV На осам дапа доциије. 20 марта 1878 Од искушења није остало ништа^ више — оно је готово, оно је немилостиво.

Синоћ је дошао господин сГ ЕГЛјв , баш кад сам успавала своју ћерчицу. Желео је да разговара са мпом насамо те сам га дочекала у малој својој соби. Тек што је сео, почео је: — Милостива госпођо, ја ћу Вас оставити. . . отпутоваћу .. . —■ Отпутоваћете? зачудим се ја. — Да; добио сам место као други милитарни аташе у Русији . . . Сутра ћу се на вече кренути на пут... с Вашим ћу допуштењем још сутра пре по дне доћи да се опростим са својом малом штићеницом, коју данас нисам рад да будим. Ја сам била као громом поражена. За неколико тренутака нисам могла прословити ни речи. Он пак настави са свим тихо: — Нас смо се двоје свагда тако добро разумели, да ћемо се, уверен сам, разумети и овога часа . . . Кад сте ми открили прави повод Сесилину самоубиству, одмах сам —■ јер Вас добро познајем ра.зумео, какву ми дужност задајете, разумео сам, да сте ми заповедили, да у смрти љубим и поштујем ону, коју нисам умео да познам за живота .. . То сте Ви хтели... Ја ћу Вас послушати, но да узимам снаге, морам ићи одавде, морам отићи од Вас. На то нисам одговорила ништа. Он се онда дигне. ■— А Ви остајте с Богом ... Ја сам Вас љубио жарко... могу рећи, да сам Вас љубио више но чак и своју част.. . јер — сматраћете ме за кукавицу — кад ми се учинило да се Сесила огрешила о мене .. . те се убила, не би ли убила грижу своје савести ■— ма да је та номисао била страшна — моје ју је> јадно срце с радошћу прихватило — јер ме је решило дулшосги мојих спрам ње — јер ме је вра/гило Вама! Док је то говорио, гледао је у мене испитујући, сумњајући, страшљиво. Ја сам ћутала. Он ми онда стисне руку па оде. . .. Али пгга? ... Зар могу пустити да оде? . .. Је ли то могуће?. . . Зар морам?.. , Зар могу? Еј, мој Боже, умудри ме ти!.. . Ја сам га толико љубила . .. љубим га безгранично .. . па њега да пустим да оде у изгнанство .. . можда у смрт. .. а овамо га једном једином речи могу задржати крај себе за навек!. .. Вероваће ми, кад му кажем истину ... у осталом у мене је последње Сесилино писме, исповест о кривици јој, написана њеном руком. . . Она ми је сама дозволила, рекла ми је, да писмо дадем њену мужу! Еј, то би и право било;