Student

О Хемиском заводу

Хемијски завод. Још у ходнику мирише на апотеку. На полицама поређане велике флаше. Амонијак, КЈ-ђбђ..,0 7 , калцијум пероцијанид и друге. Три примитивне лабораторије, више личе на неки завод за уништавање штеточина, него ли на неки завод за научно усавршавање. Чим се огворе врата осећа се сва благодет хемије. Као на фронту будућег рата. Студенти се формално гуше. У

ним чашама равномерно кључају раствсрене течности. Испаравају се најразноврснији гасови и све то удишу млада плућа студената и студенткиња (које су у већини). У двема лабораторијама налази се бочно по једна соба са киповима апаратима за произвођење водоник сулфида и капеле за најотровнија испаравања. Неколико сандука ћумура, један за вешање одела, неколн*ко старих фуруна, лествида и столица допуњаовају изглед ове лабораторије. Место да се баве у овим т.зв. водоник сулфидним собама што краће, студентн су приморани да баш у њима највећи део времена проведу. Било због анализа било да у кратким слободним часовима (док се раствори за анализу сконцентрирају) нешто прочитају. Читаоница је једна мала собица под кровом до које кад се студенти попну и сађу може да се поквари анализа. Често се пута цела лабораторија служи једном чесмом, јер су остале скоро стално покварене, и уколико их студенти сами не попргве, нико се други, који би то требао да учини, и не сети да се за то постара. Студенти су неколико пута тражили да им се у лабораторијама наместе радијатори и да им се хигијенски услови рада побољшају. Шта је урађено по томе? На жалост ништа. Студенти немају ни најпотребнијих реактива. Највећи део купују сами. Субвенције хемнског института тако су мале да једва износе једну десетину оне суме коју је институт добијао пре рата, ма да је број студената у оно време био много мањн, И ово мало материјала који још траје, остао је од ратних репарација, а кад то нестане не преостаје студентима друго него да тс сами из својих сретстава набављају. Као и већина осталих студената, хемичари су принуђени да се служе многобројним хемалим собицама ради њих 20 —3O. Нема вентилатора за гроветравање. За нспаравање најотровнијих раствора служе иримитивне стаклене капеле, без вентилатора, а за вучење гасова служе бензинске греја-

лице. По столовима у стаклемичким и француским уџбеницима, који су уз то још и скупи. Поред свих издатака за материјал, реактиве и књиге, студенти плаћају семестрално 150 динара за гас који служи за загревање. Поред свих толиких примењених вежби, које трају по цео дан и онемогућавају теоријско спремање испита, студенти хемичари упућени су на

звање гимназиског професора, чиме им се одузима могућност да стечено знање употребе у ону сврху и на оне задатке за које су се спремали. Свакако да би Универзитетске власти требале да о овоме поведу мало више рачуна.

На раду у Хемиском ааводу

Са Ветеринарског факултета

Ветеринарски факултет основан је почетком ове школске године. Колике су наде полагали студенти у овај факултет види се најбоље по броју уписаннх студената у прву годину. Имена наших најпознатијих научника Др. Жив. Ђорђевића, Др. Бурнјана, Др. Милојевнћа, уливали су поверење и служили као гаранција за плодну будућност овог факултета. Одређена сума новца која је требала да послужи изградњи зграде факлутета дочаравала је далачку илузију успешног рада будућих ветеринара. Али, одмах по оснивању Ветеринарског факултета у Београду, као реакција дошао је штрајк загребачких ветеринара, чији је узрок у прво време био непознаг београдским вегеринарима. Поводом става загребачких студената ветерине, београдски ти сматрали су за своју дужност да дођу у контакт са Загрепчанима и да се у интересу струке и студената дође до начелног споразума. Загребачки ветеринари изнели су свој став у резолуцијн (коју је штампа већ раније објавила) која овако гласи: Студентима београдског ветеринарског факултета Чланови клуба ветер. медецине у Загребу, сакупљеки на плеиарном састанку дне 30 I 1937 године доносе следећи закључак: 1) Студенти ветерине загребачког ветеринарског факултета начелно су против оснутка и опстанка Ветерикарског факултета у Београду, догод се Ветеринарски факултет у Загребу потпуно не изгради, да одговара научним и хипијенским потребама студената. 2) Изасланици београдских студената треба да упознају све студенте о стању загребачког ветеринарског факултета и опрвданости горњег зак.Ђучка.

3) Студенти овога факултета захтијевају да у интересу струке наставници буду стручњаци ветеринари. 4) Тражимо да се нова уредба укине и да ступи на снагу стара, док претс.тав.ннци професора, стручњака ветеринара и студената не из* раде нову. Тај се закључак ставља свнм студентима београдског ветеринарског факултета до знања; тражимо да се сви студенти са овим образложењем упознају, јер само на основу ових закључака спремни смо са вашим делегатнма да сарађујемо. Следују потписи. Став загребачких ветеринара је исправан и са њиме се слажемо сем прве тачке т.ј. захтев ианет у тој

тачки није у делокругу наше моћи, а и због тога што би признавајући исправност ове тачке, негнрали потребу оснивања и опстакка Ветеринарског факултета у Београду. Али, наглашавамо да не желимо да факултет у Београду нзграћУЈе иа штету загребачког, Поводом прославе петнаестогодишњице оснивања Медицинског факултета слушали смо првог претседника Удружења југословенских медицннара а садашњег нашег професора Др. Ђуричића о тешкоћама на које су нанлааили студенти медициие, али, ми тврдимо да је стање, иако после 15 година, у коме се ми налазимо тешко. Немајући потребиих лаборатормја и свега оног без чега се не може

замислити ветеринарски факултет и научањ рад на њему, наши профссори не могу да нам пруже оно ипо би у нормалним приликама мог. ж и морали. Отсуство стручне литературе не може се надокнадити предавањима ко/је слушамо на другим факултегнма јер немамо стручно! удружења а позната је њихова улога на другим факултетима у стручном и економском помагању студената. Ради ПИIХ разлога и недостатака, ветеринари ни мало ружичасто не гледају на своју будућу стручну спрему и боје се да неће бити у стању да одговоре задацнма који нм се у блиској будућности намећу, да одговоре задацима позива који су изабрали.

Изложба дипломских радова студената архитектуре

Изложба дипломских радова и светосдвских темата постала је већ традиционална приредба Удружења студената архитектуре. Можо се без претеривања рећи да значај ове изложбе није чисто локалног и уско универснтетског карактера- Систематско приЈављивање сваке године најмлађе генерацнје архигеката на овим изложбама, од интереса је за целокупну нашу неразвијену архитектонску културу, која много трпи од недостатака традиције, неорганизованости, некултуре појсдинацагсопственика зграда, а шрочито од неразумевања званичних фактора. Ова једина редовна архитектонска приредба пружа могућност за врло интересантна расматрања развојне линије и оријентације младе генерације. Она уједно сведочи колико постојеће прилике дају мало могућности за правилно искоришћавање реалних вредности и за пуно развијање интересантних наговештаја који се на овим изложбама могу запазити. За саме студенте архитектуре ове изложбе претстављају јединствену прилику да се упознају са најразличитијим проблемима архитектуре, почев од оних, за које, под садашњим приликама у нашој средини, има мало изгледа за остварење, па до оних који у свакодневној пракси најчешће долазе. Поред тога, на овим изложбама лостоји за почетнике далеко већа могућност указивања и уочавања тешкоћа које се јављају при решавању односних проблема, него што би то било могуће на делима већ формираних архитеката, због тога што баш лутања, несигурности и грешке у овим првим самосталним радовима, истичу те тешкоће. Овогодишња изложба дипломских радова даје доказа о све вишем нивоу свршених студената архитектуре. Поступни напредак у овом смислу могао се пратити ових неколико последњих година. Карактеристично је за ову изложбу, да Је већина пројеката рађена с обзиром на сасвим конкретне/ случај'еве. Овде имамо два случаја. Први је поновно решавање већ постојећих објеката. Ту спадају Београдска железничка станица, Централни аеродром у Београду. У другом случају пројекти су рађени на основу стварних и постојећих ситуација терена и регулационих планова (Феријална колонијз и Хотел у Улцињу, Трговачки центар на Лападу, Радничко насеље у Чачку и др.) У погледу избора објеката, кандидати су се определили у главном за три групе. У прву

групу 6и дошли пројекти јавног, социјалног и саобраћајног карактера (Цивилни аеродром у Београду, железничке станице, Средње школе, Средња техничка школа, Феријална колонија у Улцињу, Университетска хируршка клиника, Радничко насеље у Чачку, Трговински центар на Лападу, Дом уметника и др ). Кроз ове про]е|кте кандидати су ушли у третирање проблема од највеће важности за друштво, значај је тим већи, што у том погледу код нас постоји осетна празнина, недсстатак планског рада и примењивања оних мерила, која одговарају садањем ступњу архитектуре и савременом схватању тих проблема. Може се са сигурношћу тврдити да је већина кандидата показала озбил>на настојања да своје проблеме реши примеИ>ујући таква мерила. Пројект за цивилни аеродром у Београду (Димитрије Маринковић) показује да Је вођено рачуна о свима захтевима који за један модеран аеродром долазе у обзир. Ти захтеви су многоструки и компликовани. Решавање једног оваквог проблема отежано је и тиме, што јс архитекта приморан да улази у питања, за која би се по конвенционалном схватању архитектуре, могло можда сматрати да не спадају у домен архитекте. Ту спадају захтеви модерне аеронаутике, нарочито с обзиром на теренске и метеоролошке прилике, а који су, у вези са уређењем аеродрома, прецизирани тек током последњих година. Пројекти за железничке( станице (Милош Лазаревић, Миодраг Милићевић) показују да је претежно посвећена пажња проблему саобраћаја што је сасвим исправно с обзиром на постављени задатак. хируршка клиника 1 ’ (Тихомир Ивановић), замишљена у оквиру једне групе медицинских установа, претставља врло солидан проЈвкт разрађен до детаља, интересантан и у чисто архитектонском погледу. „Радничко насеље у Чачку” (Миодраг Шарчевић), је једини покушај решавања великих станбених група, што претставља, заједно са урбанизмом, један од претежних пробле(ма данашње архитектуре. Ма да интересантан као појзва, пројект је подбацио због недостатка одређеног критеријума у постављању и оријентисању појединих зграда, органских делова целе групе. У другу групу спадали би пројекти меркантилног карактера, чија потреба више произлази из повољне конјуктуре

дотичних трговачких грана, него друштвеним потребама општијег значаја. Ту долазе хотели, велики трговачки магацини, банке итд. Пројекти су рађени већином с обзиром на туризам, који се код нас све више развија. Пројекти Јефтановића, Мацуре и Удовића су у знаку захтева туризма: конфор, забава и донекле; луксуз- Архитектура тежи ка живописности и разноликости што је за постављени задатак и оправдано. У трећу групу дошли би пројетки приватних зграда за ренту, случај који у пракси најчешће долази, што су практични кандидати, који су ове пројекте радили, свакако имали на уму. С обзиром на скучен терен и на чињеницу да су такве зграде, у данашњим градовима, већином узидане са две стране као и да је у овом случају рентабилитет зграде главни чинилац, јасно је да у том случају, нити је могуће до краја задовољити захтеве модерне хигијене, нити Је могуће спрсвести консеквентно једну архитектонску идеју. Ове околности присиљавају пројектанта на шаблоннка реЈшења, што се јасно види и на изложбеним пројектима. Пројекти „Раднички станови° и „Чиновнички станови” не показуЈу тежњу за еманципацијом од уобичајених и конвенционалних решења за такве случајеве. Третирани су на начин уобичајен за зграде за ренту, и остављају сувише скроман и скучен угисак, штс јс сасвим неоправдано с обзиром на могућности остварења много повољнијих станбених услова у оваквим случајевима. У погледу архитектонске обраде фасада интересантно је да ни један пројекат није обрађе(н у класичним стиловима. Вероватно да објашњење лежи у овоме: кандидати су главну пажњу посветили исправном решавању проблема. не дозвољавајући да им захтеви, који постављају при компоновању једне класичне фасаде, ограничавају слободу стварања. На овогодишњој изложби рађен је свега Један рад из Византијске архитектуре („Саборна црква”), што је карактеристично када се има у виду. да су ти пројекти на изложбама од пре неколико година били, по броју претежни, и сматрани су као најрепрезентативнији архитектонски рад.

Бро/ чековвог рачуаа 57730

Број 2

„СТУДЕНГ

Страна 5