Student

Омладина и културно насле+>е

Недовољно је наше познавање прошлости, а жало:но је често негативно држање младих према културној заоставштини а нарочито према нашој културној прошлости. Разлози за такво лржање омладине нису глупост ни принципијелно неинтересовање омладине за ствари културе; разлози су неправилно познавање наше културне прошлости и недовољно јасан појам о однооу садашњице према културној заоставштини прошлости. Незанимљив и погрешан начин излагања наше културне прошлости од стране оних који данас ваопитавају, веза са школом која прошлости даје облик једног неозбиљног и у исто време жалосног времена свакако су то главни узроци неправилног познавања, А односи садашњице са заоставштином прошлости! Не сме се заоставштина прошлости посматрати као готова и једном за увек дата ствар. Ако се на њу гледа као на такву, ако јој се дају особине које она нема онда она добија једно метафизичко значење. И онима који су у принципу за одржавање традиције и који је сматрају за целину састављбну из одређеног броја дела која се обично сматрају за уметничке вредности остаје у њиховом уметничком раду само прилагођавање баласту уметничке традиције, само подјармљивање једној метафшзичкој целини која тиме постаје сила против напретка. Постоји код тих младих радника на пољу уметности дилема; или у принципу кидати са традицијом или се покорити традицији која се налази у рукама оних, који нису више носиоци културе а тада престаје позитиван рад на уметности. И та се дилема, ради њиховог незнања и ради просветних прилика у којима раде, код њих претвара у општу истнну; од једног одређеног случаја иде се ка уопштавању. И саме особине уметничког дела не одгозарају ни једном решењу горње дилеме. Веза са прошлошћу мора да постоји, јер уметнички напори једне цивилизације траже у прошлости оно што им омогућује да се превазиђу. А то су лепоте и мсралне снаге. Јер је вредност дела у разлици коју оно ствара са уметничком епохом која му предњачи; свако се уметничко дело рађа као разлика и укључује се постепено у целину уметничке традиције; а. то је непомирљиво са сваким. прилагођаваљем или подјармљивањем. И проблем односа према културном наслеђу још се више компликује, почкње изгледати нерешљив. Али та нерешљивост почива на заблуди: на садашњем формално логичком покушавању решења. Културно наслеђе није скуп оних дела које човек треба да поштује: то су она дела која могу да допринесу животу, која нам омогућавају жнвот. Културно је наслеђе скуп оких гласова прсшлости који одговарају на наша питања; то није кввентар дела, то је материја У којој човек изналази могућности да псстане још више чове«. Једна цивилизација (као што се види) не узима из традиаије све. Човек није подређен традицији; традииија је подложна садашниди, једна цивилизвиија сваким даном (својии свакодневним напори-

ма) мења прошлост. Као што је и уметничко дело освајање судбине тако је и чин успостављања везе са културом прошлошћу освајање: и то двоструко освајање. Освајање уметносних вредности и лепота непосредно из прошлости освајање истих од стране онич који данас више нису вредни да буду сопственици оних вредности које су биле покретачке снаге прошлих времена. Омладина, (поготово она интелектуална) која је део масе која постаје носиоц културе, има да у прибављању културног наслеђа, у успостављању веза са културном прошлошћу (веза које се у метничком делу привидно кидају да би се донније, кроз напоре једне цивилизације поново успоставиле) олигра велику улогу. Омладина почиње да буде свесна те своје мисије.

0 шпанском студентском позоришту

У доба диктатуре Прима де Ривере, основала је, у Мадриду, група студената, међу којима је био и Гарсија Лорка, велики шпански песник, који је недавно погинуо, студентско позориште под именом »Ла барака« што означава сељачку кућу из околине Валенције. Оснивачи су озбиљно схватили свој посао. Гарсија Лорка је као режисер поделио улоге онима, који су за то имали смисла; било је осим тога механичара, сликара, декоратера и других, који су на себе примили остале послове. Пиљ им је био, јер им ту није нико јавно смео да прави сметње, да дају дела класичне шпанске литературе, у чијем се већем делу, као што је познато, налазе мотиви гигантске борбе

шпанског народа за своју слободу. Из скромних срестава које су међу собом скупили и које им је дала »ФУЕ«, студенгска организација, у којој су били сједињени сви слободоумни и напредни елементи, израдили су костиме, декоре и остало, све, наравно, на врло јевтин начин и дали су прву претставу у великој универзитетској сали, са сгромним успехом. Давали су »Фуентеовехуна« од Лопе де Вега. После овог дошли су и материјални успеси. Давали су неколико претстава у великом позоришту, гостовали у Валенцији, Барцелони, и другим местима, а доцније оу ишли у Париз и Бордо. Првим новцем, који су зарадили купили су »аутомобил«. Тај се камион могао подесно да отвара, тако, да је служио као залњи део позорнице. У доба летњег одмора лутовало је студентско позориште на овој »покретној бини« од села до села давајући »Фуентеовехуну«, и тако обишло велики део Шланије, Поред глумачког рада они су са собом носили извесан број репродукиија и фотографија најбољих шпанских уметничких дела, а поглавито репродукције Веласказеса, Ел Грека и Гоје. У сваком месту, где би се задржали, приређивали би са овим у школској или општинској згради изложбу. На тај начин упознавало се сељаштво са највећим културним тековинама, до којих никако или врло тешко долази. Са друге пак стране, направили су на својим путовањима читав низ снимака из сељачког живота и изложили то у Мадриду. Република је, кад је дошла, свесрдно помогла ово позориште, а његсв камион је био један од првих, који су, кад је избила побуна, преносила муницију на фронт, док су н»егови чланови с слравданим поносом гледали на њему прорешетан натпис »Ла барака«. Данас је тај камион мртав, као и многи чланови студентског позоришта. Антони/о Мачадо

Злочин се дeсио у Гранади

Посвећено Федерику Гарцији Лорка.

I. Зличин. Видели су га, како корача између ба/онега по дугој улици која је гледала на хладне пољане, у зору, још под звездама. Федерика су убили у часу свитања. Убили су га, џелати, али га погледати нчсу смели ... Затворили су очи и мрмљали: ... Ни сам Бог те неће спасити ... Федерико /е пао с крвавим челом и оловом у цревима У Гранади се злочин десио. Ви знате —... сирота Г ранада... у његовој Г ранади 11. Песник и смрт. Видели су га са њом неустрашивог под њеном косом. Федерико ;е говорио смрти одважно и тихо: *Пошто још јуче, у мојој песми одјекиваше сухи удар твојих шака. пошто се у теби огледала моја песма и у мојој трагедији <ечиво твоје сребрне косе певаћу месо које немаш, очи које немаш, косе што су лепршале на ветру и црвене усне које ти љубљаху други... Како /е лепо бити у твом крилу данас ко јуче, циганко, смрти моја. јели то дах Граиаде? ... моје Гранаде. Видели су их како се губе ... Клешите пријатељи од камена и од снова, у Алхамбри. клешнте плочу песинку на извору где вода плаче н вечито говори ..Злочин се десио у Гранади... у његовој Гранадн.

0 потреби популарних позоришних номада за дилетантске групе

Академско позориште у свом рад>' наишло је на велике тешкоће, при избору позоришних комада за своју драмску секцију. Те тешкоће састојале су се у недостатку истих, погодних за спреман.е. Мис.тимо да је тај недостатак општи, т.ј. да он није резултат неких специјалних потреба А. П, «его да постоји за све дилетантске групе. Позориште као синтетичан начии приказивања, путем речи и покрета, радње и бинске конструкције, је врло погодно и универсално сретство за саопштава.Ђе и популаризовање идејс и стремљења. Та његова погодкост и универзалност почива на чињеници да најимпресивније делује на људе једна идеја, ако се она изнесе објективисана у догађају, конкретна у радњи. Ако позориште посматрамо у његозом разбоју, почевши од Грка, па преко »миракула« средњег века до стварања модерног позоришта и модерне драмске уметности, видећемо да је оно увек било олраз идеја и стремљења свсга доба и да је оно те )Ијдеје и стремљења популарисало у кругу коме је позориште било приступачно. Речју, позориште је узек било жариште идеја групе у чијчм се рукама налазило у једном одређеном добу. Данас, када култура и уметност нису привклегија малот броја људи, када култура и уметност постгју својина маса народа, и када масе постају п'ра®им поборницима културе и уметности, данас више него икада потребно је да масе имају и своја позоришта, која ће бити жаришта њених идеја и стремљења. Дилетднтске групе, као позориште маса, као народна позоришта, играу важну, могло би се рећи домикирајућу улогу у подизању културжуг нидоа маса Наасме. оне бм требаде да Ја ЦграЈу, Данас, међутим, код нсс ниј.е тако. У то се може сваки уверити. Довољно је задржати се ма у ком месту У унутрашњости, па се уверити како се на забазама, већ по стоти пут даје »Ђидо«, »Девојачка клетва«, »Светски рат« итд. Па не само на приредбама удружења којимз је једини циљ да комадом заоаве публику и ништа више, него и код дилетантскНх група, су цоставиле себи у задатак да »ошм комадкма заинтересуЈу у извесном цогледу, иа чак и да нх поуче и код таквих група настају читава батргања у тражењу погоднсг комада, који би их могао задовољити. А таквог комада, може се рећи код нас нема. И, нарав.но таква једна дилетантска група доводи се пред алтерлагиву: или да се потпуно пасивизира или да се спусти на ниво шарлатанских вашарских комада. Као доказ тога може послужити Академско позориште. За свој рад оно је предвиђено не само да оно споем«. аастуелне комаде, него да и колегама и студентским удружењима V унутрашњости даје савете односно, да им шаље такве комаде. Оно не само да ни|е могло ни у колико Iиспунити сдаај други захтев, него није могло да нађе комад ко>и 6и само опремило и извело. Истина, да се изоор комада за Академско позориште у неко.шко разликује од изб< ра комада једне обичне дилетантске групе. Али је факат и то да драмска секдкја А. П. остаје дилетантска група и да као таква својим избором не може конкурисати неком ггрофесионалном позоришту. Не улазећи овде у осгалв техиичке сметње рада А. П.-а остазе чињенила да је и код њега насгало читаао 6атр>гање око тражења комада. И псред боље могућностн тражења А. П. је морало један комад превести да 6и га могло спремити. Не испитујућн узроке тог недостатка популарннх позоришних комада. који је очкгледан, да нагласимо само то да потребе за њим постоји. У колнко не посгоје гру-

пе за спремање и извођење популарних комада оне би се свакако створиле чим би тнх комада било. јер посто Јање дилетантских група условљено је постојањем и приступачношћу популарннх позоришних комада. Резимирајући целу ствар можемо рећи да такви комади не само да имају публнку него да имају и групе којс ће такав Један комад спремити и изводити. Затим, када се ради о подизању културног нивоа маса, онда не треба тај »у.во претпостављати. Отуда такав један комад, да би одговорио својим потребама не сме бити такав, да од публике изискује неку вишу културу. Сн мора бити полулара«. Да и не говоримо о техничкој страни; о могућностима спремања и извођења. Најзад, потребно је бар само указати да у нашој старијој драмској књижевности, изузимајући можда Стерију, нема погодних који би се данас могли изво.дити, Та) с.тучај није и не мора да буде код осталих народа. Писци француског к.тасицизма, на пример Раб.че и Мо.тијер, још су увек свежи и интересантни, а за Сервантесовог »Дон Кихота« може се рећи да је вечито интересантан па и актуелан. Уместо извођења дела из наше старије књижевности, могло би се наћи доста тих подесних за драматизаци.ју, што нарочито важи за извесне мотиве и деда народне поезнје. Најзад, да наПоменемо да се недостатак популарних и актуелних позоришних комада не мора отклањати једино активизирањем људи способних за< орнгинално стварање дела, и драматизацијом разних мотива, него исто тако и превођењем актуелнскг позоришног комада са других језика, јер актуелност није увек везана за једну одређену средину.

Научна предавања Правннчког друштва

На Позив Студентског пгравничког друштва одржали су у уторак 16-111-1937 год. увече предавања г.г. Адам Лазаревић, хонор. проф> Универз., др. Тодоровић, доцеит Унив. и др. Дуканац; асист. Унив. Пре по.четка, присутне слушаоце поздравио је колега П. Марковић, потпретседник СПД, начоменувши између осталог да је ово прво предавање после седам година. После кол. Марковића узео је реч г. А. Лазаревић. Пре него што је почео говорити о теми: »Раднлчко и грађанско право«, о којој је те вечери имао да говори, г. Лазаревић је изјавио следеће: »Прошлогодишњи јунски избори, који су извршени чини ми се на Духове, унели су на наш Универзитет нов дух и нов живот. Ја, као објективни посматрач а и као заинтересован, могу рећи да ваш досадашњи рад чини част нашем Универзитету. Ви сте показали да се спремате за озбиљне јавне раднике на пољу јавног рада где су нам озбиљни јавни радници најпотребнији, п то баш у данашње време, чија је једна од карактеристика дилетантизам и авантуризам, и које оскудева озбиљним јавним радницима. Ја вас поздрављам и желим да наставите ваш досадашњи рад и постигнете још веће успехе«. Пссле овога г. Лазаревић је прешао на тему « повукао ра* злкку између рддаичхог и грађанског права> наводећи конкретне примере и многе законске одпедбе ...

Страна 6

„С Т У Д Е Н Т"

Број 2