Student

Живот у дому

Звони. Свршио се последњи час у осмом разреду. РазмишЛзам: осам година је прошло монотоно, дуго као вечност. Осам година сам била у исгом интернату. Сваки да« је био као прошли: устани, у школу, кући, лежи, све у одређено време. Књига је стајала преда мном онда када је то хтела г-ца префекта,а уста се отварала очда када је то хтео г. прођесор. Ето сунце греје, зраци ми падају на књигу, чујем кораке ситне, крупне мушке. Прозор Је сасвим близу можда свега два три корака, хтела бих напол?е да вршљам, да се једном уморим од ходања. Хтела бих један једини пут да одахнем, да осетим да сам ја господар времена. Покушавам да се сконцентришем, да учим. Не могу. Ваздух је тако тежак, можда зато што га кужи једна

префекта. А сада студије Слобода. Колико јој се радујем и колико од ње очекујем. Почетак шкблске године. Узун-Миркова 9. Дом. Какав је го улаз, спотичем се. Канте, шбрпе, старе ствари, неравна калдрма. Мрак. Да ли је то старинарница. Проверавам бро<ј. Тачно. 9. Улазим. Дугачка, прилично мрачна просторија. Прозори са дворишта. Километарски црни столови један се љуља. Нешто страшно загушљиво. Што. Општински клозет из дворишта. Одлазим управитељици. Госпођица 50-тих година, офарбане косе. Прима ме и сувише љубазно. Осећам се нелагодно. Видим да су њене речи, као и њена коса, сувише намештене. Спаваона. Дванаест кревета увијених у мрку ћебад. Душеци смрде. Мислим: да ли су ово поклонили »добри« људи нли су то студенткињс скупљале прссјачењем. Дани пролазе. Ми се полако упознајемо, спријатељујемо. Око се помало навикава на бедни изглед околине а нос на мирис. Покаткад смо и сувише непопустљиве једна према другој. Читам правилиик: »Управитељица учи студенткиње лепом понашању. Како? Ако се не вратиш увече до девет

изгрди те. Ако си искрена па кажеш што мислиш, опет те изгрди. Управитељ-ица има само основну школу. Одлазим једно вече у позориште. Закашњавам. Управитељица виче: јавићу вас ректору. До врага, мислим ја, зар ни тај ректор нема бољег посла. Хоће ли и он бити исти као онај директор који је уживао да ухвати сасвим невина писма гимназискиња а није обраћао пажњу какав метод има којн наставник и какав је општи успех у школи. Већина нас је врло сиромашних. Треба зарадити тих 450 динара за Дом. Колико времена трошимо да одемо до Проф>есорске колоније или Дедиња, да се вратимо а како бедна награда. Десет динара од часа а читав сат треба причати, читав сат треба уливати градиво у главу

размаженој великоварошкоЈ деци. А онда, ако та деца поправе оцену, ми смо излишне, а ако не поправе ми смо опет излишне. Отказују нам јер смо тобоже лоши инструктори. Ствар почиње изнова. Траже се дуго кс ндиције, моли се понижава се. Понекад се јави и по која слава на којој треба послуживати да 6и се шта зарадило. Ми смо ту у реду најобичније служавке и госпође ни за таЈ дан не мењају ћуд. Чак је тај дан служавка у бсљем положају од нас. Она само пере судове, док ми читаво време од 9 ујутро до 9 увече треба да смо стално на погама да држимо тешке металне послужавнике и да пазимо да по свим прописима бонтона послужујемо сваког ко дође. Четири пута се сваки гост послужује. Четири пута се излази и улази са по-

служавником, са л>убазним осмехом и учтивим »изволте«. А увече, ако добијемо 50 динара, то је добра зарада. Плаћају каткад 20 —30 динара, оне, чија хаљина сашивена искључиво за тај дан вреди најмање 1200 динара. Зима је. Двадесет нас је око. пећи у учионици, столови су празни, светло гори лреко целог дана. Врата се сваки час отварају. Нико не може да учи. Спаваоне су такоће хладне. Прозори су стари, покварени. Једна покушава да у спаваони учи. Замотала се у деке. Једном руком држи књипу. Рука Се смрзава. Мења је. Ноге су хладне. Незгодно. Баца књигу. У нашој соби су све »бруцошкиње«. Ни једна нема испите? Данас је субота. Кујемо план: украшћемо доста ћумура, наложити спаваону, а онда, док пећ пуцкара, ми ћемо, скупљене око ње, причати. Крадемо ћумур, дрва. Кријемо У кревет. Хоћемо увече да наложимо. Нема ни једног дрвета. Суседна спаваона их је покрала. Лежемо пребацујући једна другој. Имамо и неку терасу. Хтеле би да је отворимо. Не дају кључеве. Инжињер је рекао да је опасна за употребу. Додуше, саме смо могле проценити исто. Нису требали звати инжињера. Дом »Удружења студенткиња« је готов. Ја<вљам се међу првима. Улазим. Велике светле просторије, парно грејање, гласовир, радио, колегинице. Учионица: политирани црии столови и столице, фиоке, чисти светли зидови. Књижница. Спаваонице: собе за осам, за шест, за две. Добијам собу за осам. Незадовољна сам. Хтела бих бар собу за шест. Брзо мењам мишљење. Соба је велика, светла. Другарице су пажљиве. Видимо; она учи. Узимамо и ми књигу да би биле мирне. Упознајемо се. До мене је Бугарка, тамо Немица, Далматинка, Шумадинка. Па ипак то ми нимало не смета. Одмах одлучујемо да заједнички купујемо ноеине. Читамо дискутујемо. Каткад су те дискусије сувише жуч!не, понекад се чак свршаваЈУ и свађом. Долазим једно иече касније у собу. Чудим се: у грнуто светло, а још је рано. Прилазим кревету: сав преокренуг. Одозго сламарица, па јорган и најпосле чаршав. СмеЈем се. Остале то прихваћају. Г ледам кревет Бугаркин: пиџама натрпана рубљем у облику пајаца. Смејемо се. Очекујемо Бугарку, Минути пролазе споро. Напокон долази. Опет смех, опет весеље, прича. Осећам нешто младалачки :киво у тој причи, у том здравом смеху. Сваким даном све смо ближе једна другој. Покаткад дође некој из наШе собе пакет. Скупљају се сви чланови собе. Једемо. Сматрамо га својином целе собе. Слабо познајемо девојке из осталих сооа. Осећа.мо потребу Да проширимо круг познансгва. Неприметно нестаје обруча затегнутости, Чудно је посматрати и слушати какви се све контрасти не укрштају: дијалекти навике, васпитања... па ипак се све то слива у јсдну цслину ' ” Звони. Шта је то? Ручак сигурно није два сата је. Домски састанак. /Гискутујемо о стварима које би се требаЈге полравити. Како је све тодалеко, далеко боље од старог домск°г уређења. Никад ни једној сд мас није ни ил ум пало да би се нешто требало поправити. Ако је која ипак покушала, прекори, грдње билс су на реТако су увек до краја године остајале са.мо оне које

су Кутале или које су материјалне прилике натерале да ћуте. Унрлвител>ица колико ли се тск она разликује од прошлс Она са нама говори као са себи гавним. Никад ни једном речл нс показује да је у положају претпостављене. У управи су саме студенткиње. Разуме се д? саме неће никад радиги против себе и да у сваком поглсду настоје да рад тече нормално. Настоје да Дом одговори својим обавезама и да I а задрже у студептским рукама. Велики плакат на зиду у холу. Зидне новине: културни рад жена, жене у разним пословима. Домски део: карикатуре, примедбе, критике. Живот.

ТРЕБА ИМАТИ УВЕИ НА УМУ ДА ОД НАС САМИХ, НАШЕ СВЕСТИ И МАРЉИВОСТИ, ОД НАШЕГ ЈЕДИНСТВА ЗАВИСИ УСПЕШНО РЕШАВАЊЕ НАШИХ ПИТАЊА!

Књижевно вече на Университету

Првим овогодишњим књижевним вечером на Университету требало је да се донекле прекине са досадашњом праксом на том плану. Приређивачи су, знајући наше културне потребе и прилике, дошли до закључка да се књижевне вечери морају претворити у тешњу и мисаону сарадњу између публике и књижевних радника- При том закључку приређивачи су се руководили н принципом да се проблем дфшкратизације уметности поставља као методолошки правилно подизање народних слојева ка култури, а не као спуштање уметности на ниво најширих .народних слојева, како то лажно претстављају ненародни уметници Јасно је, дакле, да посетиоци овогодишњег књижевног вечера нису у програму нашли извесне атрибуте) којих је било у програмима ранијих културних придедаба, али ми смо их превазишли јер се ми развијамо! Јасно је и то, да је само прелазак на виши ниво културног рада морао имати, поред несумњивог позитивног ефекта, и своје несумњиве недостатке. Они који научно-културни рад схватају као лаж, псовку, насочивање и сл. не греше никад као културни радници, Јер њиховом рад не опада у културу! Они који раде, они и греше! Не бојмо се, дакле, признати и исправити своје грешкеl! Млади књижевни радници и приреЈђивачи књижевних вечери на Университету створили су први пут у Београду праксу књижевних вечери у правом смислу речи. Књижевни догађај није вече на ком присуствује највише педесет »љубитеља« књижевности, али књижевни догађај и културни успех наше средине је вече, на којем присуствује' три хиљаде људи! Том значаЈУ одговарала су сва три научно зрела предавања овогодишњег вечера (Ј. Поповића, В. Вучковића, Р. Живановића-Ноја). Али то је мало стара замерка коју би хтели последњи пут да поновимо предавања су била дуга. Ако се хоће на слушаоце утицати тако, да усавршавају свој мисаони апарат и обогаћују своје знање, онда треба поступати методички! Слаба страна целе вечери било је читање. Слабо читање је код нас културна традиција, али ако се могло опростити писцима који су потцењивали и вређали народ (зато што их народ нијс слушао, или зато их није слушао!) нама се то не можц опростити, јер ми све своје намере и снаге посвећујемо до-

стојанству народа. Нарочито критику Јемо поступак са читањем и слушањем песама Ђузе Радовића и Јанка Туфегџића. Њихове иако нису социјална литература, претстављају вредности које су требали правилно схватити и читаоци и слушаоци- Динамичност и сунчана радост Ђ. Радовића нису страни људима динамике и опгимизма. Езоповска дискретност Ј. Туфегџића блиска је људима који већ годинама говоре и пишу езоповским ~проклетим Језиком”. Не дозволимо никако да ма по чему потсетимо на људе који не мисле, јер наша је снага у мишљењу, који очекују аргументе грубости, надражавања и вике, јер наша је снага у лепоти, раду и науци! Ми смо протерали у музеј студента-лумпа. Ми нисмо гости шпиља дуванског дима, алкохола и нерада. Ми нисмо сни студенти који осрамоћују бисту Виктора Ига зато што је био књижевник народа, који гурау гркљане боца у бронзана уста књижевника која су рекла много великих истина. Ми смо ти који су добили историску дужност да сачувају достојанство и културну неприкосновеност научних храмова. Ми тиме чувамо достојзнство народа. У име тога, отсада више реда, више тишине и нама својственог достојанства на свим културним приредбама!

Вече чешке културе

Културна удружења на Университету у Београду приређУЈУ преко свог културног одбора, 6 априла, у великој сали 1 новеЈ зграде, у 18 час. приликом доласка у Београд Претседника Чехословачке републике, вече посвећено чешкој култури. Данашња важност ове приредбе а затим чињеница да ову приредбу приР е ђУЈУ студенти Београдског универзитета који су се увек залагали за ширење и одбрану културе не требају се нарочито истицати. Чехословачка је култура од увек била значајан фактор у историЈИ културног дела човечанства. Нарочито данас, она претставља једну од најважнијих тачака на којој почивају традициј(ј културне Европе и где се оне разрађују и развијају. То доказује и чињеница да су студенти Београдског универзитета, у својој намери да прикажу културе појединих земаља које данас претстављају носиоце културе, изабрали за своје прво културно вече, вече Чешке културе. На овом значајном вечеру учествују наши познати јавни радници. Др. Божидар Марковић говориће о теми „Масарик (и Фридјунгов продес”; Др. Иван Рибар о културним везама измсђу Чехословачке и Југославије; Др. Јован Кршић о савременој чешкој литератури; Др. В.- Вучковић и Никола Петровић одржаће предавање о савременом чешком позоришту. У програму ће још узети учешћа Свет. Поповић са тејмом ~Чешка журналистика” и биће рецитована песма једног чехословачког песника. Културна удружења на Београдском универзитету позивзју студенте и грађанство да у што већем броју присуствују овој манифестацији.

Број 2

,С Т У Д Е Н Т"

Страна 7