Student

Кироб

Живот и борба Кирова претстављају диван пример нераздвојне везе између револуционарне теорије и револуционарне праксе. Несаломљиви револуционар, ученик и сабо ■ рац великог Стаљина, Киров је до савршенства владао револуционарном теоријом радничке класе и тим је оружјем немилосрдно тукао непријатеље паргије троцкисте, бухаринце и национал-застрањиваче. Одушевљени пропагатор идеје иарксизма лењинизма, Сергеј Мироновић је неуморно доказивао потребу изучавања револуционарне теорије. Киров је нарочитом снагом истицао значај теорије у периоду широке офанзиве социјализма на цеЈом фронту. У свом сјајном говору одржаном у јануару 1931 године у Лењинградској свкцији Комунистичке академије, критикујући њене сараднике што заостају у разрађивању теориских питања, Киров је позивао да се подигне квалитет теоретског рада, захтевао оштрину и максималну мобилизацију теоретске мисли. „Опет и опет понављам, говорио /е он, учинићемо велику погрешку ако будемо сматрали да ће нам маркистичко - лењинистичка теорија све мање требати, што будемо ближи победи. Никад, ни у једној епохи није значај те теорије био тако огроман као данас. ... Свака теориска поставка осветљава нашу социјалистичку изградњу, она у дословном смислу речи постаје заједничка својина милиона и милиона трудбеника и уколико се будемо приближавали социјализuy, утолико ће теориска мисао добивати свв почасније, све достојније место, ма да рецимо, неће бити оног јаза, између интелектуалног рада и рада радног човека, управо због тога, iep he теорија и теоријска мисао све више и више престајати да буде привилегија само изабраних.“ У вези са заоштравањем класне борбе у периоду ликвидације кулаштва као класе, појачали су се препади класног непријатеља и на теориском фронту. Троцкистичко кри- i јумчарење преко штам\'е, које ' је друг Стаљин демаскирао, постављало је пред партију у свој својој оштрини задатак да се појача буд-

(одломак из књиге ~Киров“) ност у питањима револуционарне теорије. Мобилишући пажњу лењинградске партиске организације по питањима теориског фронта, Киров је говорио: „Уколико јаче, уколико будемо шире усађивали у све делове нашег огромног партиског организма, у све делове нашег огромног совјетског апарата принципе лењинизма, утолико ђемо одлучније, утолико ћемо сигурније ићи напред у учвршћењу и проширивању позиција социјализма." Киров је позивао да се чистота лењинског учења чува као зеница ока, да се свестрано побољшава рад на изучавању основа марксизма-лењинизма. Својим личним примером Сергеј Мироновић је давао диван узор владања марксистичко-лењинистичком теоријом и њеног примењивања у пракси. За сваки свој реферат Сергеј Мироновић се брижљиво припремао, читајући поново Лењинове и Стаљинове радове. Један од највећих неимарр наше партије, ватрени борац за учвршћење њених радова, за високи идејни ниво, Сергеј Мироновић је активно учествовао у разради основних питања марксистичко - лењинистичкц теорије. Учествовао је у редиговању „Историје грађанског рата“. заједно са друговима Стаљином и Ждановим разрађивао примедбе на концепте уџбеника Нове историје и Историје СССР. Проучавању историје бољшевизма Киров /е поклањао особиту пажњу. „Историја наше комунистичке партије је историја победоносне пролетерске револуције и изградње социјализма, говорио је он. Сваки корак, свака страница, сваки редак историје нашеГ~ партије, није само обична хроника догађаja', већ /е то огромна дубока наука, без чијег се познавања не може правити пролетерска револуција.“ Киров /е био непријатељ учења напамет и позивао /е да се марксистичко-лењииистичка теорија активно савлада. „Може се знати азбука комунизма напамет, говорио /е Сергеј Мироновић али ако ти она не

лежи у срцу ништа од тога неће бити, бићеџ! псалмопевац комунизма, али не борац. Ако желиш бити истински борац комунизма онда се мораш са свом бољшевич• ком жестином спремити за борбу против оних недостатака који коче нашу изградњу.“ Верни ученик и суборац друга Стаљина, Сергеј Мироновић, је учио да треба чврсто и непоколебљиво ићи оним путем који крчи велики стратег револуције, вођа народа друг Стаљин. У свом реферату на заједничкој IV лењинградској обласној и градској конференцији СКП(б) Киров је режао: „Друг Стаљин пружа сваком од нас, целој нашој партији, пример како се на лењннистички начин води борба за социјализам. за триумф светске пролетерске револуције.“ Киров је стално посвећивао велику пажњу питањима комунистичког васпитања. Истичући особити значај комунистичког васпитања сваког члана партије, Сергеј Мирновић је посебно истакао важност марксистичко - лењинистич-

ког васпитања Комсомола и по• зивао да се мобилишу све снаге, да би се испунио Лењинов завет учити, учити и учити. На свечаном заседању комсомолскбг актива на дан 15-те годишњице Свесавезног Лењинског комсомола Киров је рекао: „Уверавам вас, другови, да ако данас сви ми заједно, на наш данашњи празник, роложимо праву комсомолску бољшевичку заклетву да ће сваки од нас ма на коме се фронту или сектору налазио. да ће сваки од нас заистШШклварити ту паролу „учити“, <Шетвам вас, да ће нам наша другШШ(отиљетка донети много боље тате, много веће успехе од оних које смо имали у периоду прве пјатиљетке Киров је учио да с& ни за тренутак не заборавља, да „ми живимо у таквим приликама, када наука која проучава отпор који нам пружају противничке класе како у земљи, тако и ван њених граница да та наука мора да стоји на првом месту.“ У свом последњем говору на пленуму Лењинградског обласног ко-

иитета и Градског комитета партије Киров нам је оставио у ама• нет да наш практични рад организујемо тако да би сваког дана могли поклањати пажњу марксистичко - лењинистичком учењу. Објашњавајући историски значај моћног теориског оружја, које су Маркс, Лењин и Стаљин дали међународном пролетаријату, Киров је рекао: „Марксизам - лењинизам то је заиста права и једина наука, која учи трудбенике да побеђују своје непријатеље. Ако се њом не влада, немогуће је џобеднички извести светску револуцију." Г овори Сергеја Мироновића увек су били прожети непоколебљивом вером у победу светске пролетерске револуције: „Другови, пре много векова маштао је један велики математичар да нађе ослонац па да, ослањајући се на њега окрене целу земљу. Прохујали су векови и тај ослонац не само да је нађен, већ смо га ми својим рукама створили. Неће проћи много година, када ћемо ми, ослањајући се на тековине социјализма у нашој совјетској земљи, обе земаљске полулопте окреиути на пут комунизма.“ Верни ученик Лењина и Стаљцна, Киров је увек стајао на позицијама стваралачког марксизма. Револуционарна теорија служила му је као истинско руководство за акцију. На партиским конгресима и конференцијама, на раду у Централном комитету и Политбироу, на партиским састанцима и у штампи Киров је активно учествовао у разради генералне линије партије. У Астрахану и на северном Кавказу у Баку-у и Тифлису, у Лењинграду и Казахстану, Киров jj r наоружан знањем закона класне борбе, стваралачки спроводио генералну линију партије у разним областима веома разноврсног политичког рада социјалистичке изградње, умео је да предвиди правац даљег развитка. Најдубља увереност у праведност учења Лењина - Стаљина и у правилност партиске генералне линије наоружала /е Кирова за немилосрдну борбу против свих могућих покушаја извртања тог учења и скретања од партиске линије. „Киров се увек налазио у славној плејади Стаљинових субораца, у првим редовима руководилаца победоносне социјалистичке револуције у нашој земљи“, рекао је. друг Жданов.

ПРЕДАВАЊЕ ДРУГА А. А. ЖДАНОВА и наши најхитнији задаци

Из предавања н а јавном партиском збору Савеза совјетски х писаца СССР од 2 октобра 1946 г.

Одлуке Централног комитета Партије које се одаосе на питања уметности и предавање друга А. А. Жданова о погрешкама часописа „Звезда“ и „Лењинград“ најважнији су теоретски документи оољшевичке партије. Наша he се књижевна мисао у току много година више пута враћати на те документе приликом решавања теориских и практичних задатака совјетске литературе. У предавању друга А. А. Жданова је с необичном разложношћу и дубином указано на главног противlНика који стоји на путу високој идејности и партијности наше књижевностњ Ти противници нису само Зошченко и Ахматова, они сами по и нису толико моћни. Треба се борити с оним што их је родило. Друг Жданов је проанализирао књижевну традицију која већ давно стоји у супротности са традицијама руске |револуц|Ионарно-демократске књнжевности, а тим п Р е с традицијом бољшевичком, лењинско-стаљинском. То су „теорије“ такозване чисте уметности, уметности ради уметности, које су дошле са Запада и већ давно се труде да заведу напредне снаге рускога народа с пута друштвеног преображаја према бољим, праведнијмм начелима у област безидејну, аполитичку, и Д а самим тим отупе наше оружје. После предавања друга Жданова постало је јасно да сада ка о никад досад расте улога наше књижевне теорије и критике. Она управо и мора указати на конкретие носиоце опасности која нам стоји на путу и источнике те опасности. Зато је један од наших основних задатака да извршимо оштру смотру питања књижевне теорије и критике. Линија безидејне, аполитичке књижевности која стоји у опреци с нашом линијом развитка такође има своје учитеље. Сад се та ли-

нија испољила У свакојаким формалистичко-естетским гледиштима. А формалистичко-естетски однос према уметности има своје црародитеље. Учитељи ове формалистичко-естетске школице су епигони субјективнога идеализма. Као идејну основу многих дореволуционарних, декадентских школица можемо сматрати „философију“ Ничеа и Бергсона. То није увек непосредаи утицај саме „философије", почесто се он преноси западно-европским књижевним обрасцима. Ничеов је утицај у дореволуционарној књижевности, нарочито западноевропској, sио знатан. Хамсун није случајно пришао фашизму. Ничеовски корен његове философије врло лако се да Уочити у делу као што су „Мистерије“, где се Хетелова размишљања о неколико „иадгенија“ налазе покрај покварених Ничеових размишљања да је „народ заокука коју природа чини да би дала шест-седам великих људи.“ Сва линија ничеовске философије која сматра да Је тобож „морална предрасуда да истина има већу вредност него илузија“ лежи у основи естетско-формалистичких дореволуционарних иазови школа. Оскар Вајлд, као што је познато, п<жлањак> је више вере уметничком измишљању него реалним фактима. „Уметности се не сме прилазити мерећи је тиме колико одговара стварности. Она је пре покривач, него огледало“, говорио је Вајлд. „Никакав закон не управља, ми смо само измислили узроке, последице, узајамност односа, релативност, принуду, број, закон, слободу, основу, циљ“. Ово одрицање законитости друштвенога развитка лежи у основи ничеовских погледа и води крајњем суб: и шзму. Тешко је претставити сеои ншта протнвније нашем

погледу на свет него ово епигонско, ако се сме рећм, „гледиште на свет“. Ипак су дореволуционарне назови школе извршиле свој утицај на извеснн број интелигенције и у доба револуције и у време даљега развитка совјетске власти и испољиле се у индивидуалнстичким погрешкама неких наших песника. То се може јасно уочити у низу раннјих дела Сељвинског. Утицај Бергсонове, а затим Фројдове философије показао се у западноевропској књижевности у делима писаца као што су Томас Ман, Стефан Цвајг « код писаца декаденције као што су Пруст, Џојс, а и Сељин, тај изрод наклоњен фашизму који је испљувао човека и све човечанство. Бергсоновско-фројдовски погледи су отворено сметали развитку тако обдареног совјетског писца као што је Всеволод Иванов. Његова књига „Тајно тајних“ била је за примат потсвеснога начела у људској делагности, књига Је лишена била схватања закона друштвенога развитка, књига их је просто одрицала. УтицаЈ Ничеа и Бергсона, преко савремене западноевропске књижевности, завео је далеко од нашег живота писца Ољешу и бацио ra У непрекидну кризу. И треба напоменути да је клеветничка прича „Пред рађање сунца“ поред свег пишчевог незнања продукт фројдовских погледа. Код Хамсуна и код Мана утицај Ничеа и Бергсона може се наћи готово у њиховом непосредном „философском“ изразу. А ми имамо посла с епигонима епигона. У нашој поезији ти туђинск« утицаји се јављају у формалистичкоестетској тенденцији. Не сме се ово схватити упрошћено, као да је формалист само човек који изумева неке уметничке зачкољице у области форме, и тога «ма, већ је формализам правац који неће да објасни књижевне поЈаве условима друштвеног развитка, који хоће да одели књижевни рад, књижевни процес од друштвеног процеса, неће да види друштвене улоге књижевности и посматра је саму за себе, оделито.

Тобож сви желе да совјетска књижевност буде добра, да има висока својства, али као да мало мисле о каквим својствlима се говори. У одлуци Централног комитета Партије о филму „Велики живот“ тако крупни кино-режисери, као што су Ајзенштајн и Пудовкин зачетници совјетског може се рећи његова прва слнва, окривљени су због несавесног, рђавог рада. А како се догодило да тако опште признати уметници не буду у првим редовима бораца за висока својства? Зато што су заборавили то што их је створило, што је осигурало успех њиховог стваралаштва. А њих је створила наша Велика Октобарска социјалистичка револуција. Својим филмовима „О-клопник Потемкин“, „Мати“, „Крај Сен-Петербурга“ показали су пред светом неочекивано богатство потпуно нове идејне садржине. И форма њихових дела била Је такође неочекивана, јер ју је наметнуо нови садржај коЈи је износила. Али су Пудовкин и -Ајзенштајн почели заборављат« шта их је дигло. Питања својства указала им се као питања уско естетска и формална. Ма колико да су говорили о ТОМ својству, сама н>ихова уметност је почела назадовати, добијати прте извесне импотентности, јер је изгубила била оно главно, што ју Је одликовало и дизало. Неки мисле да су за опадање квалитета у књижевности криви писци који обрађују нове теме савремености, али форму нису потпуно савладали. Не, за ово опадање су криви . углавном неки од наЈкрупнијкх. ауторитативних умегника из области филма, књижевне и позоришне области, који нису знали да прнмете како су се срозали * с позиција високе идејности на формалистичко-естетске ставове питања, отишли од животворних тема социјалистичке изпрадње, тема великога друштвенопа садржаја. Друг Жданов је дивно говорио: „... Наша књижевност у којој се огледа уређење више него икоје демократско-буржоаско уре-

ђење, култура много виша него* буржоаска култура, има право на то да учи друге новом л>удском моралу. Где ћете наћи такву земљу и такав народ као код нас? Где ћете наћи тако величанствене особине код људи какве је испољио иаш совјетски народ > Великом отаџбинском рату и какве сваки дан испољава у послу, прешав на мирни развитак и ; опорављање газдинства и ку/гтуре! Сваки дан се диже наш народ све више и више. Ми данас нисмо они што смо били јуче и сутра већ нећемо бити ови данашњи. Ми више нисмо они Руси какви смо били до 1917 године,. нити је_Русија више она, нити је карактер наш онакав. Ми смо се променили и порасли заједно са тим величанственим преооражајкма, који су у корену изменили облик наше земље. Показати те нове високе оробине совјетских људи, показати наш народ не само у његовом данашњем даку, (него загледати и у његов сутрашњи дан, помоћи да се осветли светлосним млазомј., nyi унапред —то је задатак сваког савеског совјетског писца.“ У том кретању унапред совјетске књижевности огромну удогу мора одиграги наша теориска ,мисао. Нама треба да наш срвјетски човек, нарочити човек У свему човечзнству, добије свсј потпуни израз у совјетској књижевности. Ако могнемо показати совјетскога човека у свој његовоЈ величини, у његовом развоју показаћемо главно. Желим да кажем о неким одликама нашег социјалистичког реализма, на које смо очигледно недовољно пажње обраћали при Р а_ нијем теориском раду, о ~Р е ' волуционарној романтици". 3ooi претеране самоуверености као последице незнања и која се Д°* некле може оправдати младошћу, неки од нас, а међу њима и Ј а > доста смо одлучно, у време РАПП-а, нступали против романтике. Међутим, практика совјетских писаца противуречи тоЈ теорији. Иза нас стојн велика руска класична књижевност која се > целом свету прославила својим Р е ' ализмом. Али Је она великим Д е

У светлу нових дана

све наше мисли, и борба, и срца, све наше ноћи и 'сви дани, Оџаци бели, танки, високи, до самог сунца израсли к’о галебова крила лебдите ... Оџаци бели, радост нам с крила, као јабуку, светом иосите!

Те људе добро познајем и још су сећања жива на дан е нашега ропства и наших офанзива. Сад ничу оџаци тамо, где дим се плашљиво крио испод крова. Оџаци бели, таики, високи, у сунцу к’о мало дете наамејани, с вама су сада понете

Драгољуб С. Обућина-Лека, ст. фил.

У бившој Албанији, Албанији племства и бегова, народ није имао право да зида димњаке на домовима. Али рззбукталз се притајена ватра, и ничу оџаци као весници нових дана, живота и слободе.

СТРАНА 6

НАРОДНИ СТУДЕНТ БРОЈ 9