Student

лсш и романтичиа У иа,|вишем смислу те речи. Тешко је се&и претставити да је критички реализам живео само од иатоса одрицања, да ништа није потврђивао. Руска књижевност је по томе слаана и знаменита што у изобил>у има позитивних ликова. У горковске дане ове године појавило се неколико чланака који се односе на проблеме социјалистич.ког реализма. Желим међу њнма да скренем пажњу на чланак А. Бјаљика, у „Књижевним новинама“, „Стваралачка лозинка епохе“ и на чланак Мотиљове о Горком у „Комсомолској правди“. Мотиљова пише о јазу иамеђу реалног и „идеалног« у западноеврпској књиж&вности XIX века. Реалисти Флобер и Зола тачно сликају зло и нестајања узнишенога; други, то јест реакционарни романтичари западноевропске књижевности сматрају за ~,идеал“ бежање од стварности у фантастику, у мистику, у симбол. Тако мора да се бира између „ружне реалности" и „нереалне лепоте". Руска књижевност XIX века, почев од Пушкина, не зна за тако оштро разграничење између реализма и романтизма. Њу оплођава ослободилачки ткжрет народних маса, његова тежња за праведношћу. Одлика руске лнтературе је да се виде и налазе елементи леноте у самој стварности. Отуда привлачниу светли, снажни позитивни ликови руске књижевности. Али се слабост њених позитивних ликова крије У томе што великим делом наши класици нису видели онога позитивног хероја коЈи се у историЈи јавља као начело које води, препорађа. Код Горкога први позитивни хероЈ био је збиља позитивни хеР«ј историје, носилац напредног начела друштвеног развитка. И Мотиљова право говори о Горком као о новатору, не само У односу на Сзападни реализам, већ и у односу на руски. Горки је зачетник социјалистичког реалнзма. Да, ми имамо традицију за сликање потврднога. Било би, разуме се, наивно мислити да у западноевропској књижевности никако нема те традиције. Она постоЈи, особито у оној књижевности на коју пада светлост идеја француске револуције. ОтсЈај чартиског 1 ) покрета лежи на делима Дикенсовим, премда он лично није био чартист. Први је он у западној литератури схватио величину и достојанство простога човека. Истина, и за њега се може рећи да није видео позитивног хероја историје где је он збиља био; Дикенс је често падао у сентименталност и идеализацију. Али је то била велика хуманистичка школа. Писац Честертон, који је био реакционар, али утолико занимљивије, писао је да је Дикенс оптимиста зато што је народан. Ко је то рекао да људи који живе у несташици морају бити песимисте? Не, народ Је оптимиста. Песимисте су аристократе. Народ верује у победу правде и добра. Честертон вели: Чим је књижевност, к>дмах је нреувеличавање, хиперболисање, због нечега је уобичајено хиперболисати све што је зло, критично, сатирично, иронично, а зашто се не би смело преувеличавати добро? Може се 'преувеличавати добро! У како срећном се положају налазимо ми, совјетски писци, не само у поређењу са западносвропским, већ и са дореволуционарним руским писцима! Наше се друштво изграђује према начелима правичности, ми у реалној стварности имамо необичног, дивног совјетског човека, с његовим необичним духовним особинама! Основни сукоб епохе сукоб новога, социјалистичкога са изданцима старог, преживелог налази се у најразноврснијим облицима. У сликању старога, то Јест зла, ако се говори условно, имаЈу се ипак веће традиције него у сликању новога. Али док писац не савлада ново, то Јест по-

П Покрет енглеских радника 1837—1848 г.

зитивно, како може решавати та.] конфликт у свом делу? Он је роб конфликта. А треба да будс његов газда, господар. Само онај ко је потпуно наоружан савременим позитивним начелом и гледа унапред, само он може у свој снази показати величину и напоре и тешкоће борбе у конфликту епохе. У томв је велики значај „револуционарне романтике" у социјалистичком реализму. Писац који не схвата совјетског човека, који га приказује сивим, незанимљивим, сухнм, књишким, како говори општепознате досадне истине, у часу када је тај човек извршио огромну револуцију, створио социјалистичку државу, одржао победу у рату какав смо ми преживели и >има најнапредније погледе на свет какви су икад на. земљи постојали, ако писац то не види, такав писац је, разуме се, јадан. Ако писац може да наслика нашега човека у свој снази његових душевних особина, такав писац је господар конфликта, и ништа му није страшно. Право говорећи, ово и јесте најважније. Сликање новога у књижевности врло је тесно везано с проблемима форме. Међутим, форма је један од баука којима формалистичко-естетска школа покушава да заплаши делатнике наше совјетске' књижевности. Не треба заборавити да смо у области форме ми, совјетски писци, праве претече, а да су естетска гледишта формалиста заостала гледишта. Ако се поштено себи да рапуна шта су уствари с гледишта форме све те дореволуционарне и послереволуционарне декадентске руске и западноевропске назови школе, могу се пре свега запазити две, на први поглед супротне, али подједнако штетне по нашу тендечциозну књижевност. Прза је: невероватно хладна окованост форме, окован, тежак стих, жељезна проза. А прави је реализам слооодно и просто одазивање на појаве стварности, и он је увек био претеча у области форме. Пример је за то

„Рат и мир“. Где је било икад што слично? А Чехов? А Тупгењев? Шта су „Ловчеви записи“ по форми? То су новеле изузетне по слободи, по изобиљу, по свежини, изразитости карактера. Оне су савршене по форми, али дају слободу мислима и осећањима. Окована, тешка, привидно значајна форма тежак је и некористан терет, он смета писцу. Врло много ствари којима се одликовао велики реализам пуноћа изражавања себе, својих мисли, осећања, лирика, патетика, публицистика у једном делу, богатство могућности да се изрази своја уметничка палета, формалистич;ко-естетска школа је свела на убоги субјективизам, или на ону лажну „објективност“ где нема места испољавању личности, не сме се изразити своја симпатија и антипатија, не сме се нспољити тенденција у њеном уметничком изразу. А, међутим, зар се да претставити ишта „тенденциозније“ и у исто време слободније и зато заиста напредно, него што је Пушкин, Гогољ, Толстој, Балзак, Некрасов, СалтиковШчедрин и многи други горостасни реалисти из прошлости? А каква величанствена слобода и пуноћа изражавања у Горкога! Говори се зацело не о распуштености форме, већ о слободном и савршеном изражавању нове мисли, новога садржаја. Друга тенденција је страшни субјективизам, расуло форме које се нарочито запажа у стваралаштву савремених западноевропских и америчких писаца. Расуло форме код Џојса и код Пруста то је такав субјективнзам, да се не да читати ни разумети. А расуло форме у Дос Пасоса? Зар се икакав велики садржај да изразити тим претенциозно - провинциским средствима? У нашој борби за висока својртва и високу форму морамо почети с другога краја од других мисли, од нових људских ликова, од нових појава стварности. И ако с те тачке гледишта про-

аналнзнрамо све најбоље што је створила наша књижевност, већ сс може рећи да су њене форме необичне и да заслужују нзрочкто испитивање. Ми имамо критичких снага, оне морају створитн „И-сторију совјетске , литературе“, иопричати како се она развијала, с кавим се туђим идејама и утицајима борила и шта је ново на свету казала. Нужно је заједно са [Институтом светске књижевности посвећеним Горком издати зборник чланака у коме би се осветлили нроблеми социјалистичког реализма у вези' са нашом конкретном књижевношћу. Убрзо ће почети редовно заседање Института светске књижевности, да заврши 1946 годину. Требало 5и да се та заседања обављају уз активно учешће Савеза писаца. Ми морамо организовати циклус предавања о основним књижевним питањима теоретским, у вези са конкретним делима. Требало би да наша критика неустрашиво пође у напад на цели низ савремених буржоаских књижевних теорија, које се могу још покоме свиђати, а уствари су расуло мисли, среско-провинциска декаденција. Други задатак исто тако важаи је помоћи нашим писцима да се приближе животу. Ово се у први мах чини необично. Зар је потребно везивати писца са савременошћу? Да, потребно је. Сликати наш живот збиља је тешко. Ново је увек тешко. Живот наше земље је такав, да се не да много измислити. Може се само опазити. А жнвот стално иде иапред. Мислим да то и јесу засад најхитнији и конкретни задаци који стоје пред нама у вези са предавањем друга Жданова. Има на Западу људи из реакционарног круга који криве нашу књижевност за „конф ор мнз ам “, што је постала слуга државе. Да, можемо с гордошћу рећи; имамо племениту социјалистичку државу трудбеника и сматрамо за себе чашћу да јој служимо.

(С руског Д. М.) А. Фадејев

Курс организационо - техничке секције

У простарлјама Правног факултета отпочео је курс техничко-декоратерског цртања за студенте из органlизационо-техничких секција свих факултета. Предавача има 9, а слушалаца око 100—120. Курс је арганизовала и њиме руководи централна арганизационотехничка секција Беаградоког универзитета. Прошлогодишњи рад студената на факултетима оставио је богата искуства. Богато искуство стекле су и организационо-техничке секције, јер су оне решавале и иапуњавале све проблеме и задатке организационо-техничке стране целокупног рада НСО-а. Међутим, показало ,се да се рад тих секција свео на најобичније сечење слова, без најпотребнијег плана у раду. То је било погрешно. Зато се ове године приступило реорганизовању рада свих организационо-техничких секција ва факултетима. Организационо-техничка секција универзитета .међу овојим прв,им задацима поставила је себи подизање стручног кадра студената, који раде у организационотехничким секцијама својих факултета Руководство универзитетске секције је увидело да међу студентима који раде но фа(култетским секцијама постојн доста другова који 'имају смисла и воље за рад, али им недостаје знања којиу би дапунlили ту вољу и CMiHcao. Зато су нашн факултети са својим паролама и осталим декорацијама и поред залагања другова изгледали неуређени. Ово је био разлог да се отвори курс техничко-декоратерског цртања. Како је курс имао за задатак ,да оспособи један кадар студената који ђе моћи без лутања и грешака да свршава све организационо-техничке задатке на својим факултетима, то је за курс припремљен обилан и најпотребнији материјал. Градиво на курсу ђе се излагати на најприступачнији начин, имајуђи стално у виду да се тиме не створи конфузија код слушалаца, већ да се искристалишу њнхови укуси и способвости. Створен је детаљан план предавања но часовима, сразмерно важности и количини градивз. План у основи изгледа овако: насова ће бити око 20 укупно и одржаваће се оваког уторка, четвртка и среде од 20 —21.30 час. 1. Слова, речи и пароле одузеће око 4 часа. Објавшњаваће се нропорција слова, стилови и њихова

намена као и композицнја слова у речима и реченицама. 2. Транспаренти ће одузети три часа. Слушаоци ће се упознати са наменом и обликом транспарената. 3. Плакате за које треба досга смисла и рада обрађиваће се 4 часа. У тим нредаваlњима разјасниће се сврха, комнозиција, стилизација, боје, врсте плаката и техника њиховог рада. 4. Графиксни који су данас слика iiamer радног елана у обнови, као и нолитичке ситуације у земљи и ван земље, нису још У целој земљи добили неки одређени и савремени правац. О графиконима ће се предавати два часа. 5. Декорације треба да дају завршну фазу у оформљавању читавог претходног материјала и идеја. Ту се неће шаблонизиратн, нити снутавати идеје слушалаца, већ се усавршавати њихов укус. Декорације ће одузети 3 часа. Између свих ових партија неђе бити неке строге већ ће се оне везивати и прелавити једна у другу ino својој лопичној потреби. Осталих неколико часова употребиће се само за практичан рад. Предаваће се тако, да he сву ону теорију коју предавач износи у току часа, слушаоц(и моћи уз помоћ предавача одмах и практично да нримене Први часови су показали спремност предавача, вољу и днсцинлину слуашлаца.

Дилетантско секција II-тe године медицинског факултета

Дилетантска секција друге године Медицинског факултета одлучила је, да поред једночинки и скечева које би давала у шареним програмима спреми у току године позоришни комад „Проста дево]ка“ од познатог совјетског писца Шкваркина. Пробе се одржавају два пута недељпо. Са радом се тек отпочело, јер је престављало озбиљан •проблем пронаћи талентоване другове и поделити читав низ тешких улога. Режију води са много разумевања и воље друг Бранко Ђуршић, студент медицине друге године.

Има много изгледа да ће oeaj курс оправдати очекивања и дати велики број Iстудената заиста способних да сал!оиницијативно, а уз пуну подршку универзитетске секције, изершавају све техничке потребе у раду својих факултета. Борко Новаковић, ст. тех

Са састанка рецитатора Универзитета

Док се постепено празне слушаонице у ходнику Правног факултета, горе на спрату, скупља се једна група студената. Груписани по двоје-троје, осврћу се. Осећа се несигуриост и узнемирење. Слушаоница у којој се налазимо није много велика, а седи се

само у неколико првих рсдова клупа. Разговор се води иајвише у троје. Са \гном у клупи моји техничари а око нас сасвим непозната лица. Прилично чудноват скуп... Шта ће ово бити? питамо се замисли ако треба да се рецитује, па то би било страшно, нисмо се ни спремили! А десило се да је баш требало да се рецитује. То је предлог друга који је отворио састанак. Да, заиста је то чудноват скуп —■ скуп рецитатора: и публика и критичари и извођачи у исто време. Решено је да се после сваке три рецитације критикује... Мало несигурно, ,чак IГ)Лашл>иво, 'иде у почетку и рецитовање и критика. А онда, постепено, отржемо се од несигур|Ности, уносимо се у оио што слушамо и говоримо. Стихови, стихови пуна соба стихова, пуне душе стихова... Мајаковски, Зоговић, Шенгић... Нехотично шапућем стихове заједно са рецитатором: намрштим се ако негде погрешим, зауставим дах ако ми се изговорени стих_ допадне. Све природније и корисније исправљамо један другога... Десанка Максимовић, па стихови студента, затим песма Омладинској прузи... Свако се уноси, залаже. Критика је понекад оштра, али атмосфера је све приснија, живља... А време иде, иде... По свим собама су погашене сијалице, мрачним ходницима се већ давно не чују кораци... Само је rope, на спрату један заборављени кутак, један свет за себе један „чудноват“ скуп... И тако, импровизирани програм је исцрпљен. Друг, који је отворио састанак излази да нам кажв на крају неколико речи. Он нам говори, упозорава нас, исправља. саветује. Речи су тако разумљиве, непосредне. Потстиче нас нешто интензивнији рад по рецитаторским секцијама факултета. „Мање журбе, вештина одабирања песме, способност да се слушаоци заинтересују.“ Да, заиста има право, песме се изговарају од срца к орцу, речи треба да зраче, да осветљавају, треба да нас унесу у свој свет. ЗавршиlЛ)о се песмом „Октобарски дани“ коју рецитује друт Пузић. Кроз мрачне, пусте ходнике одјекују његове речи, заносе, уздижу...

Брнгадир

БРОЈ 9 НАРОДНИ СТУДЕНТ

GTPAHA 7