Student

зшсом. Била му проста земља у којој ће починути, али, истини за вољу, и он јој је многу загорчао, јер му се чинило да је за све она крива. У томе је тако далеко одлазио, да је сматрао, кадгод би је чуо да дозива синове, још у ове тешке дане рата, да се они никад више неће вратити кући, но ће се станити негдје у тим проклетим малисорским врлетима, одакле им ни вране кости неће моћи изнијети. Жено, стављај вечеру, вријеме је већ! Каква те вечера спопада, отрова се од ње, како ти и на ум може доћ’! одвратила му је, запањена тим што он тражи да вечера, а њој то ни на помисао није, јер су јој се мисли збиле на синове и на њихове муке, па јој никако не долази потреба да и она људски заложи и окријепи се. Не лај, Ђеша, мора се нешто јести, стара вјештице!.. Мислиш, ако су они гладни, да и ми не треба ништа да обидујемо. А, што знаш ти, могуће да они тамо имају свега доста. Имају, камења имају, стари... Таман је Ђеша постављала трпезу, а на вратима њихове избе појавили су се два човјека. Ђеша је стала као укопана, а Вуко није могао вјеровати својим очима, које су у слабој свјетлости огња претпознавале његове синове. Никада се‘ тако у свом животу није зачудио, као те ноћи, кад су се, намучени и у крвавим ритама, смје-

шкали пут њега његова дв.а сина. Добро вече, стари!.. Мајка је скочила пут њих, грлила их, опипавала и чистила мрље са њихових поцијепаних војничких униформи и пушака, а Вуко једва успје да пропусти: Јесте ли вуци, или лисице?! Да нијесу били онакви, рекао би им, још онако док се нијесу ни питали, умјесто добродошлице, да су утекли, да су се ратници прерано зажељели мајчине сисе, и, у шали би им ставио до знања, да нијесу ни за шта, сем за свирку и ,игре. Кад је грејао на Ђешу, није му ни на крај памети било да ће вечерати са синовима. Оваквом њиховом доласку није се много обрадовао. Никад, ни у сну да 1е могао помислити; нико није ни помишљао на што слично, а они су се већ вратили, ето их код њега, да вечерају. Ноћас је само Ђеша, која увијек стоји снуждена и тужна, била весела. Сјела је између синова, гледајући их незаситим очима, јела са њима каше и млијека, стално их додирујући рукама, час једног а час другог, као да се није још увјеравала да су то баш они. Синови су били уморни, једва су дочекали да отпочину под својим кровом. Кад их је отац сшет питао о томе да ли су вуци или лисице, пљунули су тако срдито, да је и њему самом постало јасно да не треба о томе више да их пита. Ђеша му је очима лапала знак да их остави на миру. Њој је,

очигледно, било довољно то, што су они ту, код ње.. Старији је скинуо шињел и затакао га на зид, да му се суши, а млађи је немарно оцу одговорио: Не знамо ни ко смо ни што смо, стари!.. До касно у ноћ, у забитом подножју планине, горјела је сањива свјетиљка. Овог позног априлског повечерја Вукова изба имала је нарочиту чар. Кроз уски прозорчић и прорезе на дрвеним вратима пробијали су се зраци и губили у тами. За онога који лута планином, или у ноћи не зна гл је н тињави сјај лампе у овој колиби био је сигуран пут за склониште. Ни сами Вуко није знао коликом броју путника је његова кућица пружила спас и уточиште, нарочито зими кад заметну сњегови планином и спусте се сиви облаци да се ни прст пред оком не може видјети. Прошле зтле, а тако и скоро свих прошлих, ишао је са синовима да гони курјаке, који су нападали поолазнике и сеоску чобанчад. Та зла дивљач толико се била накотила и утићила, да су се, чим се смрачи, примицала његовој изби, и, као из каквог весеља, тупо и заглушно урликала Зими је, додуше, живот за курјаке, они су тада господари планине, али им се ни Вуко ни нико његов није никада покорио. Чак је он лично, као и његови преци, сматрао за нарочиту част то, кад га неко у глув ноћи зове за помоћ, а он са синовима и сјеки-

рама полети кроз шуму да пронађе невољника и укаже му заштиту свога крова. Ноћас су, испод самог врха Гребена, завијали као помамни. Осјетили и они, да им се негдје указала прилика да се наједу људског меса. А Ђеша је кроз зубе сјетно шапутала: За својим главама завијали, проклетњаци... Сједећи око огња, синови су причали о ономе што су ових дана доживјели. Пламен је низао велике сјене, које су се мотале зидовима куће, као да дочаравају тежину догађаја. Говорили су о издаји, како су продани и они и држава прије него што се и ступило у отворену борбу. Допуњавали су један другога, тврдећи да се све радило као без главе: вукли су их, сламали, остављали без помоћи, држали их готово босе и голе, без хране, без довољно оружја Недјељу дана на фронтовској линији. по борбеним положајима, нијесу добијали ни хране ни појачања. Ускакали су у непријатељске ровове, и отуда. заједно са заробљеницима, доносили хлеба. Нестајало их је, гинуло на сваком кораку, потискујући непријатеља, а да не знају како је држава, изнутра трула и распаднута, положила оружје; како је команда утекла главом без обзира, не обавјештавајући војску о слому и поробљавању домовине, а да не види ни оне сузе разгнијевљених бораца ни вијест о капитуацији, ни оно војничко љубљење при растанку; да не осјети њихову вјерност и за-

клетву, да се не допусте ропству, па да и не зна за њихово потуцање и безнадно скитање планинама, гдје су остала незакопана гробља без икаквог обиљежја и спомена... Вуко се тешко сналазио у њиховој причи. Одједном их је, усред њиховог излагања, прекинуо: Може све бити, али вам то не могу вјеровати! Никако му није улазило у главу то, да се рат може тако брзо окончати, да се своја зечља може продати противницима, и да у боју може бити издаје од својих. Није хтио да се сукобљаза са њима, а још истога часа би им рекао, да се они варају, да су још дјеца, плашљива и недорасла за напорно ратовање, и да се њима, као таквима, није могла ни повјерити одбрана родне груде. За њу се све даје, она се мора по сваку цијену сачувати, ииаче, чему све жртве и толики сукоби за заштиту своје земље и слободе. Толико је знао о свим ратовима, и не осјећајући потребу да ишта више о томе зна. Они су се, по његовом мишљењу, морали до краја држати, догод једии не клекну на кољена, а не тако олако схватити и примити рат, који се не води за неколико дана, него годинама напора и гињења. Стари, чујеш ли што ти кажемо: ми смо издани, ми смо продани. Разумијеш ли издани и продани!.

Михаило РАЖНАТОВИЋ

ИВАН ЦАНКАР идејни борац за права радног народа

Ако погледамо развојну линију наше народне револуције и обратимо пажњу на узроке који су до н>е довели уочићемо у историјату борбе нашег народа многе светле ликове. Ми данас са правом све те наше најбол>е синове називамо борцима који су на разне начине, неко више неко мање, дали доприноса ствари пролетаријата радног народа у бојрби за извојевање својих права. Ти људи данас живе са нама, они су заузели достојно место у нашој стварности и ми се са правом поносимо њима. Један од таквих је и Иван Цанкар. Целог свог живота он је био класно повезан за најсиромашније слојеве словеначког народа, а та класна повезаност учинила га је непомирљивим противником владајуће буржоазије. Цанкар је никао из пролетаризованих маса словеначког народа у времену када је крупни индустриски капитал стварао све веће класне разлике, владајућа буржоазија широм је отварала врата страном утицају, несметаном продирању страног капитала, нарочито немачког. Две политичке партије, клерикална и либерална, уствари су имале исте интересе. Бирала се само форма која би могла што боље да маскира грамзиве буржоаске планове. Продавала се земља, продавала се слобода, продавали су се народни интереси да би се шачица профитера што дуже одржала на грбачи тешко поробљеног радног народа. Југословенска социјалдемократка партија која је за Словенију основана 1896 године није могла у ондашњим приликама да доследно штити интересе радног народа. Ипак, њено оснивање карактерише друштвено-политичко стање које се огледа у све бржем и наглијем развоју радничке класе у Словенији. Словенија је у то време имала многб јаче развијене супротности од осталих наших република. Приступање Цанкара тој партији показује његову далековидост, врло правилно и сигурно оријентисање, врхунац социјалистичке свести тог доба. До краја свог живота Цанкар остаје веран радничкој класи; борба за њене интересе постала је његов животни програм и занимање.. Цанкар је врло успело спајао своје лично са општим. Његов симболизам није апстрактна слика која се словима преноси на хартију, већ оштро прецизно уочена стварност у чијој суштини лежи народна истина. Он кроз симболизам покушава да одрази народно схватање

живота. Тиме се он и разликује од својих савременика на западу који у своју симболику не уткивају дах народних маса, већ, напротив, иду против њих. Цанкарева критика није само проста критика човека који са стране посматра догађаје, Цанкарева критика је бич који немилосрдно шиба виновника зла и беде. Он до краја свог живота остаје веран свом убеђењу Да будућност словеначког народа лежи на плећима радничке класе. То своје убеђење он је уткао у све форме своје усмене и књижевне делатности. У сликању савремене стварности Царкар до карикатуре изобличава капиталистичке елементе. Он јавно и отворено истиче да класном непријатељу није стало до тога да радни народ прогледа јер би на тај начин увидео одакле долази његова беда. Цанкар такође осуђује ону културу и уметност која се ставила у службу буржоазије. На многобројним политичким зборовима он јавно заступа интересе радног народа. Он јасно схвата своју улогу у васпитању маса. Баш зато је он и прилазио онако брижљиво и одговорно књижевном послу јер му је била јасна улога књижевности у изградњи новог друштва. Цанкар-писац је пун топлине и саосећања са простим човеком из народа. Још као средњошколац он је писао добре стихове. Своје најбоље ствари из ране младости, које је скупио у збирку, продао је издавачу да би сахранио своју мајку. Либерална буржоазија оштро је протестовала против те збирке када је изишла из штампе а бискуп Јеглић откупио је и спалио све књиге које је могао наћи код издавача. Ово је био тежак удар за Цанкара, али уједно и огромни потстицај за борбу која му је претстојала. Цанкар је заузимао став према свему и давао свој суд. Пошто су његови интереси били истовремено и интереси већине словеначког народа, то његовб књижевно дело има велики не само документарни већ и историски значај. Цанкар није само посматрао, он је и решавао проблеме. Решавао их је на тај начин што је указивао на лепшу будућност која ће се остварити

само кроз борбу. У многим Цанкаревим личностима има особина које потсећају на самог аутора. Свако његово дело се одликује не само ширином слика већ и дубином осећања. Сопијални елементи тих дела очити су. Он далеко излази из националних оквира и постаје југословенски, европски писац. Он је обично повезан са тлом и временом у коме живи. Сложена проблематика његових дела условљена је сложеношћу услова под којима је живео. Није случајно буржоаска критика осуђивала и омаловажавала Цанкара. У његовој оштрој речи она је јасно видела истину па се свим могућим силама трудила да пред масама прикаже Цанкара као „субјективног", „пристрасног“ критичара који се отуђио од света, који се из сво-

је јазбине баца блатом на уметност, културу, морал итд. Буржоазија је чак и тврдила да је он, тобоже, издајник радничке класе јер је критиковао често рад социјалдемократске партије. Цанкар је одиста шибао и лево и десно, али његова критика никако није потцешивала улогу радничке класе већ њено неспособно руководство. Буржоаскз критика није могла пред масама да сакрије истину о великом пролетерском писцу. нити је ичим могла да умрља његов светли лик. « Нема сумње да је и он имао грешака које је условило време и услови, али ништа не може да побије чињеницу да је његова улога прогресивна и да је сав његов рад дао доприноса нашој народној револуцији. Он је још онда предвидео правил-

но решење националног питања. предвидео је ослобођење наших народних маса од капиталистичког јарма. Он је, као оно некада Бјелински, пророчки слутио долазак новог живота коме искрено завиди. „Не бојмо се ништа, не плашимо се свакодневних патњи, не скривајмо очи пред ужасима времена храбро им погледајмо у лице! Не само човек, не само народ, него и човечанство ће се извући из мочваре, очишћено и подмлађено!.,“ Иван Цанкар и његово дело нераздвојни су од борбе наших народа за слободу и независност. Његова дела претстављају наше драгоцено, право књижевно наслеђе, а његов живот, који је нераздвојан од дела херојски је пример пожртвовања и доследне борбе за интересе радничке класе. Цанкар није доживео да види победу народ-, них маса над својим угњетачима, али је умро са дубоким уверењем да ће до тога доћи. Цанкар је и душом и срцем живео са народом и борио се за њега.

Љ. Станојевић

ПOBОДОМ ИЗЛОЖБЕ СЛИКА ЂУРЕ ЈАКШИЋА

Отварањем изложбе слика Ђуре Јакшића уметнички музеј је дао могућност да се кроз 49 изложених радова сагледа величина једног од најзначајнијих сликара у историји наше уметности. Уједно ова изложба наводи на претресање питања односа према нашем културном наслеђу у много ширем облику, јер је то питање, нарочито у ликовној уметности, још недовољно истакнуто. Наша уметност у XIX веку развијала се, углавном, у једном уском кругу грађанског друштва и остала је кроз дуг период неприступачна народним масама. Почетак XX века није означен ослањањем на велика достигнућа дотада. У нашу средину се доносе и накалемљују декадентна схватаља са запада. Формалистичка струјања у ликовној уметности доводе до тога да се нашој уметности у прошлости прилази са ниподаштавањем, па чак и са тврдњама о нашој заосталости у односу на развој културе на западу. Постојала су тумачења да наша уметност у XIX веку није ништа друго до један периферан одраз Беча и Минхена. Запостављала се она црта снажног уметничког доживљаја која се може јасно уочити на радовима наших

уметника у прошлости, у овом случају на портретима Ђуре Јакшића, који су равни великим достигнућима светског сликарства. Није се уопште водило рачуна о оној тесној повезаности са средином и животом која наше уметнике чини великим, ствараоцима који су својим делима дали праву слику свог доба. Културне установе у старој Југославији, сем неколико репрезентативних покушаја, обично недоступних за шире масе, нису учипиле много за упознаваше наше уметности, за шири приказ, За генерације које су пролазиле кроз школе и универзитет остало је наше културно наслеђе скоро непо-. знато. Док су програми у гимназијама у последњем периоду до извесне мере обухватале светску уметност, о нашој историји уметности није било ни речи, и није чудо што ми данас имамо такву ситуацију да многи људи знајући књижевну величину Ђуре Јакшића, уопште не познају његово сликарство. Исти је случај са нашим средњевековним сликарством чија општесветска вредност није уопште у питању. Са револуционарном изменом снага у нашој земљи, са све јачим развијањем борбе против

формализма почео се јасније да одређује став према културном наслеђу. Али није ни у ком случају лако прескочити тај дуг период неправилног и недовољног тумачења наше уметности. За многе студенте Академије ликовних уметности поједине слике Ђуре Јакшића на овој изложби биле су прво откровење и пробудиле су јаче интересовање за наше сликарство у прошлости. Данас се не поставља и не полази од тога да наша уметност треба да пође од великих достигнућа XIX века у нашем сликарству, али извесни квалитети тог доба су нам нужни. Упознавање те уметности је засебан проблем и то не само студената Академије ликовних уметности, то је проблем наших студената уопште. Без претензија да се да оцена и да се потпуно одреди став (то захтева ужу анализу) код сваког нашег човека на упознавању наше историје уметности треба да буде што већи.

Ст. Гелић,

ст. Академије ликов. уметности

Број 84

НАРОДНИ СТУДЕНТ

Страна 7