Student

О стању у биолошкој науци

р л еферат акад. Т. Д. Лисенка „О стању у биолошкој науци“ који је одобрен од стране ЦК СКП(б) убедљиво говори о стваралачким -постигнућима у на предној биолошкој науци коју сј створили дела Тимирјазева, Мичу рина, Виљамса идругих совјетски)! иаучника. У своме реферату акад Т. Д. Лисенко показује да је историја биологије увек била арена идеолошке борбе, да је подела света на два табора капиталистички и социјалистичкк довела до изузетног заоштравања борбе двеју идеологија у биологији: идеалистичке и материјалистичке. Референт је показао да су се сада у биолошкој «ауци коначно определила два диаметрално супротна правца; један правац прогресивни, материјалистички мичурински, који се тако зове према имену свога оснивача, истакнутог совјетског природшака, великог новатора И. В. Мичурина, други правац реакционарно идеалистичкн, вајсманистички (мендел-морганистички), чију су оснивачи били реакционарни биолози Вајсман, Мендел и Морган. Мичурински правац у биологнји претставља собом стваралачко развијање Дарвинове науке о еволуцији живих организама, нову вишу етапу у материјалистичкој биологији. Вајсманистички правац је реакција против материјалистичког језгра у Дарвиновој науци, противу напредних прогресивних страна у науци о развктку живих организама. Као што је познато, у основи Дарвинове теорије лежи учење о природном и вештачком одабирању. Својом теоријом одабирања Дарвин је дао рационално објашњење целисходности у живој природи. Уједно с тим он је показао да су се све многобројне врсте животиња и биљака, укључујући ту и човека, образовале у резултату дугачког процеса развитка из мале количине најпростијих облика. Тиме је био задат озбиљан ударац идеалистичком теолошком објашњењу порекла организама које је владало пре Дарвина. Теорија Дарвина је у својнм основним цртама, неоспорно, материјалистичка. Али, високо ценећи ову теорију, класици марксизма истовремено су скренули пажњу на грешке које је допустио Дарвин. Тако, на пример, у своју теорију еволуције Дарвии је унео махниту реакционарну шемуМалтуса који је тврдио да размножавање људи иде брже него повећање извора за њихов опстанак. Идеологу реакционарне буржоазије Малтусу ова је шема била потребна зато да оправда беду и несрећу радннх маса под условима капитализма. Критикујући погрешне стране Дарвинове науке, Енгелс је писао: „Читава Дарвинова наука о борби за опстанак то је ништа друго до преношење из друштва у област живе природе Хобсове науке о рату свих противу свију и буржоаско економског учења о конкуренцији заједно са Малтусовом теоријом становништва" .(К. Маркс и Ф. Енгелс, Дела, књ. 26, стр. 406). Такви прогресивни биолози као што су Мечњиков, Сеченов и Тимирјазев, одбацујући погрешне стране Дарвинове науке, страствено су бранили и развијали даље

м њену материјалистичку основу. 1 * Напротив, реакционарни биолози У на сваки начин су се старали да г * дискредитују дарвинизам, да изх баце из њега материј'алистичке I- елементе и подрију његову науч-* ну основу. Ови покушаји нашли а су највећи израз у науци немача ког биолога ВаЈ*смана, аустриског [ * калуђера Мендела и америчког '* биолога Моргана, кој*и су осниваа чи савремене реакционарне гене'* тике. Огорчена борба између два правца у биологији прогресиве но материјалистичког и реакцио-0 нарно идеаћистичког отпочела * је око питања које има одлучују* ћи значај за теорију развитка: да “ ли је могуће наслеђивање својста* ва и особина које је организам а* кумулирао током свога живота? Следбеници материјалистичког » правца који стоје на прогресив* ним позициј'ама одговарају на ово * питање позитивно. Изучавање за* конитости живе природе довело * их је ка неоспорном закључку да ■ Ј‘е наслеђивање својстава која су * биљке и животиње стекле у про* цесу свога развитка могућно и ■ неопходно. Велики новатор кој'и г преображује природу И. В. Мичу■ рин на основу свој‘их експеримен- талних радова доказао је да су * квалитативне промене у природи . биљних и животињских организа: ма зависне од животних услова ■ кој'и делуј'у на развитак организма и да се промене у наслеђиг вању, добиЈ'ање нових својстава, > њихово јачање и акумулација у * низу поступних генерација изази-1 вај‘у условима живота организама. Следбеници вајсмапистичког ј правца у биологији кој‘и стој*с на ■ реакционарним позицијама, неги) рају могућност наслеђивања осо* бина и своЈ*става, коЈ*а су акуму) лирали биљни и животињски орI ганизми у процесу свог живота. * ОдбацуЈ*ући способност наслеђи* вања својстава кој'с је стекао ор* ганизам, Вајсман Ј*е измислио на* рочиту „супстанцу наслеђивања" I изјављујући да се „носилац наслеђивања који ми тражимо налази [ у материји хромосом" који садржи клица од којих свака одређује одређени део организма у првобитном и коначном облику. Према ВаЈ*сману „хромосоми као да претстављају собом нарочити свет“ аутономни према телу организма и условима његовог живота. Вајсман тврди, да је живо тело и његове ћелнје само територија и хранљива средина за „наследну супстанцу“ и да никад не може да изведе из себе ћелиЈ*е клица. Што се тиче ембрионалне плазме она, према Вајсману, 1 никад се не рађа поново већ само непрекидно расте и размножава ј се. ] На тај начин Вајсман приписуЈе ј митској „наследној супстанци“ ] својство непрекидног постојањаи ] живота која се не развија, а исговремено управља развитком ] смртног тела. Она, та бесмертна ■ „наследна супстанца“ не зна за нова стварања и не може да претрпи никакве зависне промене. Таква је отворено идеалистичка, мистичка у својој суштини, концепција Вајсмана. Следбеници ВаЈ*смана, Моргана и Мендела не само да су примили већ и продубили ову мистичку ,

шему. Полазећи од глупе тврдње Вајсмана о непрекидности ембрионалне плазме и њеној независности од соме (тела), морганистименделисти тврде да генетички родитељи нису родитељи своје деце: родитељи и деца, према њиховом учењу, то су браћа или сестре. Још више; родитељи и деца то су уопште само „споредни продукти“ неисцрпне и бесмртне ембрионалне плазме. Ову мистичку теорију раскринкали су биолози-мичуринци. Изванредни теоретски и практички значај реферата академика Т. Д. Лисенка је у томе што је он, ослањаЈ*ући се на марксистичко-лењинистичку теориЈ*у и постигнућа напредне мичуринове науке, декрунисао махните „теоретске“ тезе Вајсмана-Моргана-Мендела и срушио до основа хромосомну теорију наследности. Академик Лисенко је показао да само људи који слабо познају живот и развитак биљака и животиња могу да сматрају „хромосомну теорију наслеђивања као хармоничну и правилну. Али чим се допусти апсолутно тачна и опште позната хипотеза, наиме, да полне ћелиЈ*е или клице нових организама рађа организам, његово тело, а не директно она полна ћелија од које се образовао дати већ зрео организам, читава „хармонична“ хромосомна теориЈ*а наслеђивања одмах се руши“ („О стању о биолошкој науци“, стр. 17. Селхозизд. 1948), Академик Лисенко у свом реферату показао Ј*е не само антинаучни карактер, већ и велику теоретску и практичну штетност науке ВаЈ*смана-Маргана-Мендела и њихових следбеника. Из њиховог учења о независнссти „наследне супстанце" од живог тела и од услова њеног живота логички произилази неодређеност карактера променљивости која је својствена овој супстанци. „То је, говори Лисенко, у неку руку концепција немогућности познања, чије је име идеализам у биологији" (стр. 20). За вајсмаинисте појављивање променеу„наследној супстанци" Ј*есте ствар пуког случаја. Сви „закони“ менделизма-морганизма саграђени су искључиво на идеји случаја. И мутације „гена“ и мутације „хромосома“ појављуЈ*у се случајно. Смер мутационвг процеса услед тога је такође случајан. Оплођивање се врши без избора, већ на основу случајног сусрета полних ћелија. Уопште узевши сва жива природа за морганисте је хаос случајних неповезаних поЈ*ава. На тај начин, менделисти-морга- , нисти негирају да се жива при- ] рода развија на основу њених ( најстрожиЈ*их законитости, негирају неопходне везе у живој природи и тиме осуђују праксу на I јалово ишчекивање. Наука пак, кој*з не даЈ*е пракси јасну перспективу, орИЈ*ентациЈ*у и сигурност у (

> постигнућу практичних циљева ■ није достојна да се зове наука. ■ Познато је, какве су велике успе■ хе постиглс такве науке као што [ су физика и хемија. Оне су их ! постигле зато што су се ослобо■ диле од случаја и постале тачне [ науке. Марксизам-лењинизам учи, да је наука непријатељ случаја. „Избацујући из наше науке менделизам - морганизам - вајсманизам, каже друг Лисенко, ми тиме избацујемо случај из биолошке науке“ (стр. 521). Мичуринска биологија одлучно одбацује агностицизам вајсманиста. Она проналази законитости живе природе, утврђује законити карактер наследних променауњиховој зависности од животних услова организама и тиме даје у руке човеку средство да управља променљивошћу живих облика. Основна лозинка И. В. Мичурина гласи: „Ми не можемо да очекујемо милост од природе; наш је задатак да од н>е узмемо“. „Интервенција човека, писао је Мичурин, даје могућност да натерамо сваки облик животиње или биљке да се мења брже, и при томе, у правцу који жели човек. За човека се отвара широко поље најкорисније делатности...“ (Дела, књига 4, стр. 72). На постољу споменика Мичурину исклесане су његове горде речи: „Човек може и мора да ствара нове облике биљака боље но природа". Животни подвиг самог Мичурина јесте сјајна потврда ових речи/ За време свога живота он је створио више од три стотине нобих врста биљака. Мичуринска биологија учи да је промена наследности организма увек последица промена самога живог тела. Промене пак живог тела наступају као последице промепа и отступања од нсрме размена материја. Организам, потребе и његови животни услови претстављају собом јединство. Познавајући путеве образовања наследности организма, ми можемо да мењамо у пожељном правцу наследност, стварајући , одређене услове у одређеном моменту развитка организма. ★ У своме реферату на заседању Академије академик Лигенко назвао је мичуринову науку стваралачки дарвинизам. Ова дефиниција је, свакако, правилна уколико је Мичурин од дарвииове теорије узео њене материјалистичке елементе и створио хармонично материјалистичко учење о развитку, Али ово сасвим не значи, да је Мичурин обични настављач дарвиновог учења. Мичурински правац је нова етапа у развитку биолошке науке. Дарвинова теорија била је углавном теорија која објашњава прошлу историју органског света. Мичуринова теорија је стваралачка теорија која претстагаља собом могуће сред ство за преображај органског

света и планомерно освајање од стране човека сила живе природе. Читав живот Мичурина је пример самопрегорне борбе за про. мену природе, за њен преобра»ај на добро народних маса. МичУРин је разумео да Дарвинова теорија апсолутно није довољна за решавање практичних задатака социјалистичке пољопривреде. Своју науку Мичурин је разрађипао у процесу решавања практичких важних задатака, у процесу одгајивања нових врста. По својој суштини мичуринска наука је нераздвојна од праксе социјалистичке пољопривреде. Речи И. В. М»чурина које је навео академик Лисенко изгледају као праза химна: „Ја видим, да ће колхозни поредак ,преко кога комунисгичка партија започиње велику ствар обнове земље, довести радно човечанство ка стварном господарењу над силама природе. И* стакнути следбеник И. В. Мичурина и В. Р. Виљамса академик Т. Д. Лисенко одбранио је мичуринову науку од насртаја следбеника морганизма-менделизма, развио је још даље, потпомогао је својим радовима постигкуће значајних успеха у борби за повећање жетвеног приноса колхозних и совхозних њива. Лисенко је створио теорију стадиумског развихка биљака и разрадио такве високоефективне, сада широм целе земље испробане у пракси примене агротехнике, као што је јаровизација житарица која смогућује да се драгоцене врсте пшеницејарице помакну у северније реоне и истовремено обезбеди знатно повећање њеног приноса; сађење кромпира лети, које отклања дегенерацију кромпира за семе у јужним реонима; он је створио низ нових пољопривредних култура са великим жетвеним приносом и научне основе за одгајивање семена у. нашој земљи. Лисенко је разрадио начине за учвршћење домаће сировинске базе за производњу природног каучука; начине за повећање жетвеног приноса проса, за повећање клијања семена житарица у источним реонима СССР. Лисенко је предложио спровођење пресовања памука, укрштавања унутар врста и међу врстама, сетву луцерке лети на парложној земљи. Лисенко је одредио најбоље рокове за сетву и жетву житарица у СибиРУ, разрадио је низ мера за борбу са узроцима пропадања озиме житарице у источним реонима, мере за борбу са штеточином у реонима шећерне репе, за искоришћавање горњих дела кртола кромпира као материјала за сађење и много шта друго. Својом научном делатношћу академик Т. Д. Лисенко доказује силу и виталност мичуринове биолошке науке која нам служи као најважније средство у борби за стварање обилне продукције у нашој земљи. (Одломак из чланка Т. Обједкова, објављеног у „Бољшевику“, бр. 17 од 1948 године).

Асистент бзтаничке катедре државног универзитета у Тарту Азама Христман држи предавање студентима Биолошког факултета у универзитетској стакленој башти

ПРАКТИЧНИ НАУЧНИ РАДОВИ СТУДЕНАТА ИСТОРИЈЕ У ДУБРОВНИКУ

Од краја децембра до краја јануара 1949 године радило је у Државном архиву у Дубровнику седам студената историске групе под вођстзом професора Јорја Тадића. Ови практични научни радови су наставак сличних које преко летњих и семестралних распуста већ две године организује Историски институт Српске академије наука. Сврха ових практичних радова је да се студенти већ за време својих студија добро упуте у чигање и тумачење старих докумената, да се упознају с научннм у вези са архивским итраживањима и да се оспособе ;то пре за самосталан научно"траживачки рад на исгорији. За време семестралног распуста г године неки студенти су били ј први пут на раду у Дубровниу, док су други настављали своје раније започете архивске стуцнје. Студенти из прве г рупе најпре су прегледали, читали и преписивали записнике разних већа

Дубровачке републике из ХУ-ог века, а затим их преводили. На сличан начин су се упознали са осталим књигама тога времена, као и уопште са оргапизацијом Дубровачке канцеларије. Пошто су успели да се за кратко време упуте у читање докумената XV века, студенти су упознали исто тако и писма и књиге најпре XIV, а онда XVI и XVII века. Остали студенти су утврђивали своје раније стечено знање читањем и преписивањем докумената из разних временских епоха. При том су и сами трагали за извесном историском грађом листајући и претражујући поједине сернје докумената. Тако су једни исписивали грађу за историју Београда, други за историју дубровачког сликарства у Средњем веку, а неки опет за историју наших земаља под Турцима у другој половини XVII века. Током месеца јануара је завршено исписивање целокупне архивске грађе о сликарима и свих докумена-

та од 1521 па до 1566 год. за историју Београда. И једна и друга грађа биће објављене у засебним књигама у току ове године. Један студент, коме Је специјалност византологија, исписивао је грађу за историју византискодубровачких односа у XV веку, док је други, коме су помоћне историске науке специјалност, већи део времена провео на испитивању папских була XI—XIII века, настојећи да утврди њихову аутентичност. Сви ови практични радови у Дубровачком архиву били су од драгоцене користи за усавршавање студената, који овако, већ у току универзитетских студија, стичу практично знање, потребно за њихово научно формирање и за даља самостална истраживања. Јорјо ТАДИЋ,

професор Уннверзитета

6

НАРОДНИ СТУДЕНТ

Броа 2