Student

КУЛТУРА - УМЕТНОСТ

„При самом помену Пушкинова имена обузима нас мисао о руском националном песнику. И стварно, нико од наших песника није изнад н>ега и не може се назвати више националним од њега; то право припада искључиво њему. У љему се као у лексикону сабрало све богатство, снага и гипкост руског језика. Он је више и даље од свих размакао његове границе и показао сву његову величину. Пушкин је необична појава, и може бити, јединствена појава руског духа. Он је Рус на највећем степену свога развитка, онакав какви he руски људи бити можда тек кроз двеста година”. Тако је јшц за живота Пушкинова писао о шему Н. В. Гогољ.-Гледан из данашше перспективе он. добија још шире осветљеше националног песника оног народа који је сто година после његове смрти стао у прве редове борбе за бољи живот човечанства, и који није био само „Јединствена појава руског духа”, како то каже Гогољ, него и појава читаве његове културне и политичке историје, ;,ер је Пушкин апсорбирао у себе и положио у темеље свога стваралаштва све оно вековима скупљзшз духовно благо руског народа, све стваралаштво руских књижевних радника пре њега и вратио га народу у новом преображеном облику. Он је у царској Русији, у мрачно време николајевске ре акциЈе маштао о братству народа, о томе да he се народи „заборавивши распре сјединити у једну велику породицу”. Пред њим су сви народи били једнаки. Он је опевао цигане, сликао њихов начин живота и карактере и одушевљавао се слободољубивошћу тих вечитих скитница; он је у свом роману „Хапетанова кћи” приказивао особености карактера уралских козака и Башкираца, он је међу првима у књижевности истакао особине грузинског народа, храброст и даповитост Грузинаца. Он се као руски песник ocehao припадником своје многонационалне отаџбине и поносио се не само својим народом, него и свима осталим народима који живе са њим у заједници, волео своју земљу, ширину степа и дивљику Кавказа, зеленило руских шума, пространство Волге и петроградске беле, дуге ноћи, а изнад свега волео херојску историју својих народа, дичио се њиховим славним јуче, сликао њихово црно данас и веровао у њихово светло и радосно сутра. То је садржина његовог патриотизма, то је патриотизам који он проповеда и отуд она горка иронија у његовом реакционарним назови патриотама о којима он вели: „Неким људима није стало ни до славе ни до невоља њихове отаџбине, њеиу истопију знају само од времена кнеза Потјомкина, имају нешто појма о статистичким подацима само оне губерније у којој се налазе њихови поседи па и поред тога сматрају себв родољубима ваљда зато што воле вотку и што им деца трче у црвеним кошуљама. А поносити се славом својих предака не само да се може него и треба, ке поштовати је значи срамну малодушност”. И зато није случајно што се баш он латио задатка да овековечи у уметничкој форми дело препородиоца Русије Петра I. Он је јасно видео да за будућност његове отаџбине има велики заправо, одлучујући значај Полтавска битка, да је она решила питање даљег правца развоја културног живота у Русији отворивши Русији врата у Европу. И он је тај подвиг руског народа опевао у поеми „Полтава” чиje је најлепше и најимпресивније странице посветио приказу успона народног духа и емтупиазма за-

штитника отаџбине. С тим у вези он је често истпцао напредне елементе у раду а Великог: „Русија је ушла у *-.Dpony. као лађа спуштена у воду уз ударце сехира И грмљавипу топова. Али су ратови које је водио Петар бпли благотзорни и плодни. Упех народног препорода бпо је последица полтавске бктке, после ње је епропска просвета испловила на обалу завојеване Нсве”. И он ie био поносан па тај подвиг 'гзрода, на читаву његову слапну борбу за слободу и когућност културног развитка до те мере да је писао: „Кунем се чашћу да низашта на свету не бих променио своју отаџбину, или своју историју... и даље; „Русији је била додељена висока мисија, нене рапнице прогутале су силу Монгола и заустасиле њихову на езцу на самом улазу у Европу; јер варвари нису смели да оставе у својој позадини порсбљеку Русију па су се вратили у степе свога истока. Искомадана и умирућа Русија је спасла од њих европску културу...” Из његовог става поштовања и признања декабристима Орлову и Пестељу и револуционарима уопште јасно је да је његово стварзлаштго морало бити органски везано са развојем резолуционарних иде.;а у Русији од 1815 1825 године, и да се у њему корао одразити утицај француске буржоаске револуције и ослсбодилачких националних покрета у Еврбпи. Доказ томе је чест мотгхв полктцчхе слободе у делима • младог Пушкина. Ода „Вољност” Деревња” као и многобројне друге песме које је Пушкин написао непосредно после изласка из лицеја непобитно гозоре да је Пушкин био напредан схш свога времена. Чак и у његовим романтичним поемама, које су прсникнуте идејом личке независности, слободни живот стоји насупрот светског живота укалупљеног услова племићког друштва. Тако у „Кавкаском заточенику”, можемо наићи на ове за то карактерке стихове: В сердцах друзеЛ нашед измену, В мечтах лгобви безумнвШ сок, Наскуга жертвои бвхтв прћшмлноЛ Давно презреноА суетвх, И непринзни двунзмчноЛ И клеветм. Отступник света. друг природБТ, Покинул он роднои предел И в краи далекии полетел С веселвтм призраксм свободм (КавказкиИ пленник) О карактеру своје најеминентније поеме те врсте „Кавкаски заточекик” он је писао Горчакову: „Ја сам v њему хтео да прикажем ону равнодушност према животу и његовим уживањима, ону прерану духовну старост која је карактеристична за омладину XiX тека. „Он је, дакле, у романтизму тражио само нову форму преко које би могао да изрази нови садржај, своје тежње борца за слободу, човека који протестује против постојећег поретка. Њега је у тој новој форми привлачила једноставност израза и слобода у раду са животним материјалом. Но он ускоро папушта и тако схваћени романтизам са његовим егзотичним поемама, загонетним Јунацима, који се непрестано врте у зачараном кругу својих унутарњих преживљавања, и уводи у своја дела све богатство реалног света, идући тако далеко да у епском причању дели себе од својих јунака. Всегда н рад заметитв разноств Между Онегинвтм и мнои. Чтобм насмешливмА читателв Или какои-нибудБ издателг* ЗамБхслованнок клеветвх, Сличал здесБ мои чертБХ. Не повторнл потом безбожно.

Что намарал н свои портрет Как BaftpoH гордости позт, Как будто нам уж невозможно Писатв позмб! о другогл, Как толбко о себе самом. (ЕвгениЛ Онегин глава I. стих LVI) • Разрађујући даље такав метод приказивања стварности он у предговору својој драми „Борис Годунов” пише: „Поставио сам себи у задатак да оживим један од прошлих векова, и то потпуно истинито”. И он је тај задатак остварио, стварно је оживео у јарким сликама поткупљиве, сујетне удворице и показао кризу власти и одлучујуhy улогу народа у политичким борбама крајем XVI века. Напоредоса тим и теспо иовезано са том идејом лежи у основи његових историјских дела „Бориса Годунова”, „Полтаве”, „Бронзаног Коњаника". „Капетанозе кћери” и „Историје Пугачова”, широка тема отаџбине разрађека у сликама из прошлости. Врхунац реалистичког ппиказивања стварности Пушкин је достигао у свом роману у стиховима „Евгеније Оњегин“. То дело по речима Бјелинског претставља „енциклопедију руског живота” његовог времена. А Горки је о Оњегину писао: „Оњегин се као тип тек формирао 20-тих година али је песник одмах запазио ту психику, проучио је и разумео и написао први руски реалистички роман роман који поред своје лепоте која никада неће усахнути има за нас вреднсст и као историјски докуменат, који тачније и истикитије слика епоху него што су то досада могле да учине десетине дебелих књига”. Роман Евгеније Оњегин писан је од 1323 1831 год., а 1825 је угушен декабристички устанак. После тог неуспеха завладала је општа безнадежкост у народу, за Пушкина је то био тежак ударац који оставља печат и на овом његовом делу. Он слика разорени живот„јадне Тање”, „њена нема страдања“, погибију Љенскога и „страшну самоћу Оњегина”. И последње главе романа одишу дубоким разочарењем и тугом. Но туга Пушкинова није имала ничега заједничког са негирањем сваког човечанског осећања које је завладало у вишим племићким круговима у условима реакције крајем 20-тих и SO-тих година. Пушкин је у Евгенију Оњегину напротив, проповедник човечности, и то у време када су се многи напредни људи у условима те реакциЈе поколебали, неки су почели чак и да се додворају цчру, а неки су пали у скептицизам и песимизам. Пушкин је међутим, и тада остао веран идејама просветитељске филозофије XVIII века и њиховом хуманизму. Слике сељачких буна у ХУП веку побуђивале су Пушкина да као велики и поштен песник говори баш о нечовечном односу племића према кметовима. Он је гледао на узрок сељачких буна као на резултат суровог односа поседника према кметовима. На тај начин он је крчио пут демократском хуманизму. Он је тражио извор праве поезије у народном животу, народним покретима. По њему је Стјењка Разин „једино поетично лице у историји Русије”. Он је народне масе ставио несразмерно изнад аристократског друштва. И више о тога, он је говорио о достојанству човека независно од његовог социјалног положаја. Он је заједно са свим племићима револуционарима претставник пробуђене друштвене, а самим тим и народне, свести у условима неразвијеног народног покрета. Читаво Пушкиново стааралштво прожето је духом слободољубља, просвећености и човечности. Оно је било оваплоћење свих мисли и ссећања напредног дела њему савременог друштва. Његово место у културној историји руског народа А. И. Херцен је одредио овако; „Душама свих људи који су умели да мисле завладала је тада (мисли се на период после декабристичког устанка) дубока тегобна туга. Само звонка и широка песма Пушкинова одјекивала је по долинама ропства и патње; та песма je продужавала прошлу епоху, испуњавала охрабрујућим звуцима садашњост и упућивала свој глас далекој будућнссти. Пушкинова поезија била је залога будућности и успеха”. Па ипак је Пушкин био тренутно немоћан пред свемогућим Николајезим деспотизмом и зато је његова судбина била трагична. Он је погинуо у неравном двобоју. Али живе његова дела која кипте од идеја хуманости и која опевају аезависност човекове личности. Радосна и животна поезија Пушкина у наше време постаје стредство за васпитање у духу истинске човечиости, равноправности свих људи и народа ,јер се он кроз своју по?зију повезује са свим потлаченим народима који се широм света боре за слободу и опева и Грке и Италијане и Шпанце, искрено се одушевљава песмама свих словенских народа и преводи наше и западно словенске народне песме, повезујући на тај начин све народе у борби за њихово ослобођење и дајући своме патриотизму интернационални садржај.

Ммла Царичић, ct. филозофије

Бошко Карановић: „Лашва” (уље)

Зоран Петровжћ: „Пред тунелом" *— композиција

0 ИЗЛОЖБЕ РВДОВа студената Ликовне академже

Ваншколски рад студената Музичке академије у oвоj школској години

Организација Народне омладине Музичке академије посветила је <#ве године велику пажњу ваншколском раду студената. Овај ваншколски рад који за студенте Музичке академије претставља неку врсту уметничке праксе и који студентима доноси велике користи, како у стручном усавршавању, тако и у стварању лика народног уметника, има и свој шири значај. Он претставља допринос студената Музкчке академиЈе ширењу музичке културе и културном уздизању народних маса уопште. Одлазећи у фабрике и руднике, села и мање градове, у радничка одмаралишта итд. студенти су приближавали народу лобру музику, популаризовали музичку уметност. На том пољу постигли су студенти Музичке академије у овој школској години

знатне успехе. Тај ваншколски рад допринео је и зближавању студената са народом за који треба да стварају, а унео и нове елементе у рад самих студената. Екипе студената Музичке академије, које су биле састављене са задатком да иступају на разним приредбама и саме дају приредбе, наступиле су на двадесет места са целокупним програмом и на деведесет места са једним делом програма. У екипама је просечно учестновало од 5—7 студената. Поред тога, организовака је у априлу турнеја по местима НР Србије на ко.’Ој је учествовало неколико еккпа. Екипа од 6 студената обишла је градове Ниш, Лесковац, Врање и околину. Концерти који су давани на тим местима, а састављени претежно од класичне

музике, наишли су на одличан пријем код публике. Интересовање је било велико, тако да су неких дана концерти давани три пута дневно. Нарочито срдачан пријем био је у радничком одмаралишту за ударнике у Кнез селу. Друга екипа од пет студената обишла је Неготин, Зајечар и Бор. Екипа је давала неколико концерата изван плана. Радници Бора показали су нарочити интерес за концерат и одушевљено дочекали студенте. Трећа екипа, састављена од студената Музичке академије и ђака средње Музичке академије и ђака неколико концерата на Космету, у Приштини, Ђакозици и Пећи. На овим концертима је дошло до изражаја велико занимање наших радних људи за музику и музичко стварање. Посебан успех постигли су студенти Музичке академије на Мајском фестивалу . у.ЦЦт верзитета, на коме су наступали ван конкуренције. Поред веома успелих соло тачака и каступа младих композитора са својим властитим делима студенти су први пут наступиП са омладингким синфониским оркестром састављеним од студеиата Музичке академије. Овзј концерат је показао и висок стручни ниво. То је прва појава омладинског синфониског оркестра у историји Музичке академије. У ваншколски рад треба уброЈити и рад студеиата који руководе хорозима и оркестрима културно-у-метничких друштава на факултетима. Као диригенти хорова и оркестара радило је ове године око 15 студената. Поред овог ваншколског рада и иступа пред јавношћу, развила се и идеолошка борба преко разних предавања састанака и дискусија. Ова борба за уклањање утицаја декадентне уметности и развијањв здравог укуса наших будућих музичара показала је већ своје резултате у низу оригиналних компрзиција студената. Многи студенти обрађују народне песме за радио станицу, пишу масовне песме Недавно је Дарко Обрадовић, студент друге године, који је успешно оркестрирао дечију оперу совјетског композитора Јорданског „Бајка о репи” написао народни балет „Уранак” за Уметнички ансанбл југословенске армије. Рад Дарка Обрадовића није усамљен пример. Већи број студената бави се већ сада, и често врло успешно композиторским радом. Досадашња ваншколска делатност, обилажење и фабрика, села и одмаралишта, може само да им користи у њиховом настојању да кроз музику одразе нашу нову, социјалистичку стварност.

Користећи овогодишња искуства културно-уметничко друштво „Соња Маринковић побољшаће рад у идућој години

Освајајући прошле године на смотри прво и ове године на фестивалу друго место, Културно-уметничко друштво Пољопривредно-шумарског факултета „Соња Маринковић” је показало да је испунило своје основне задатке културно-уметничког рада на факултету. Спремајући се за фестивал друштво је радило интензивније и са више система него прошле године. Захваљујући томе могло је дати до фестивала низ приредаба: за раднике Земуна, грађанство Земуна, градитеље Иовог Београда, у околним селима и у Вршцу. А на фестивалу друштво је са хором освојило лруго и фолклором прво место. У иступу хорв нарочито је дшла до изражаја масовност хора, леп гласовни материјал, марљивост и залагање у спремању и извођењу песама. Фолклорна група је дала стилски дотеране, правилно одабране и уlедначене игре Па v поред ових успеха друштво има Недавно ie управа друштва расматрала те недостатке и донела извесне закључке који he поправити рад у идућој години. Хор друштва ове године је водио диригент аматер. Он је много допринео стварању доброг хора. али је ипак у раду било грешака. Идуhe године хор he ол самог почетка добити стручног руководиоца како би се до максимума искористио одличан гласовни материlал. Слабост хора ове године била је и у недостатку солиста-вокалиста, те су се

користили солисти са стране. Да би се то отклонило основаће се у оквиру хорске секције подсекција солиста-вокалиста, која ће квалитативним уздкзањем солиста отклонити те недостатке. Сем о хорској, дискутовано је о фолклорној, музичкој, рецитативној и литерарној секцији. Један од важних задатака за њихов рад биће устаљење чланства како не би сувише велики прилив или одлиз реметио спремање одређеног програма. На састанку су расправљена и питања просторија којих друштво нема, музичких инструмената, питање јавних иступа друштва на факултетима и ван факултета и везе са активима Народне омладине. Преко приредаба утицаће се на правилно развијање уметничког укуса код студената и код гледалаца уопште. Исто тако поклониће се већа пажња другарским вечерима. Овогодишње другарске вечери спремале су се на брзину, програм је био оскудан и често је главни циљ био приход. У идућој години управа друштва ће се заложити да другарске вечери одговоре културној намени. Веза друштва са активима Народне омладине биће чврста и јака од почетка школске године. Преко ње ће се отклањати све аљкавости у раду чланова појединих секција и управе друштва. То he бити ослонац на коме ће се стварати јако и организационо чврсто културноуметничко друштво.

Оснивање репрезентативног симфониског оркесгра Народне омладине Београдског Универзитета

На Мајском фестивалу Народне студентске омладине Београдског Универзитета и великих школа, указале су се велике могућности и добра перспектива даљег развоја музичких секција великог броја друштава. Културно-уметничко друштво Техничке велике школе „Слободан Принцип” оформљењем гудачког оркестра указало је поред друштава Медицинске велике школе и Природно-математичког факултета, који од раније имају оркестре мешовитог састаза. да и на нашим факултетима и великим школама треба посветити више пажње формирању оркестра у оквиру културно-уметничких друштава, јер за то постоје објективке могућности. Правилио оцењујући квалитет наведених оркестара, и лриличног броја другова који још нису њима обухваћени, Универзитетски хомитет дошао је до закључка да се и при централвгом Културно-уметничком друштву „Бранко Крсмановић” организује репрезентативни оркестар симфониског састава. Оркестру је осигурана материјална

динара, просторијама, набавком музичког материјала итд. Предвнђа се да се увежбавање комада почне са саставом од 45 гудача и дувача, тиме што ће се временом примати нови чланови и вршити уједно контрола над уједначавањем квалитета нових и старих чланова. Управа друштва ће за дириговање ангажовати једног од наставника музичке академије и његовом помоћу, као и сарадњом < а извеснмм бројем другова из Музичке академије, који he бити за првим пултовима важнијих инструмената, могао би се постићи добар квалитет оркестра. Разумљиво је да he главни сарадници на формирању овог великог оркестра централног Културног друштва „Бранко. Крсмановић” бити баш музичке секције самих факултета и великих школа, поготову оних који у томе већ имају искуства. Свако, евентуално неправил но, опирање управа факултетских и школских друштава значило би, и са платформе њиховога рада, извасну пасивизацију и застој, после

евентуалног свог успеха, на том пољу, јер баш један од основних задатака факултетских културноуметничких друштава треба да је агитација за културно-уметнички рад код другова студената са којима су они на факултету, односно великој школи у директном додиру. Они треба најнапреднијима међу тако прикупљоним друговима студентима са разним уметиичким способностима и талентима да пруже могућност даљег развоја. Ово се може применити и на формирање овог репрезентативног универтитетског оркестра. Исто тако, и другови студенти који свирају на неком инструменту, а нису можда обухваћени радом факултетских друштава, требало би да се јаве за пријем у опај оркестар преко управе КУД „Вранко Кргмановић”, свакога дапа изиеђу 12 и 13 часова.

4

ttupgtmu

Беопмд, 18 Јун 1949 годивв