Student

диности, а које допрпносе бољем разумеваљу градива. Задатке са вежби треба том приликом поново самостално израдити. Поред тога тпто се цриликом сређивања прибелеигки, већ по други пут сусреће исги материјал, а што се позитивио одражапа на боље схвата№е и истог, сређене прибелешке су корисие и за касније понављање целог градива. Поред предавања и вежби погребзн је и рад са књигом. Књнга служн да се предавања уиотпуис, да се неки појмови и са друге стране другим речима објасне, (нарочито ако аутор и предавач није исто лице), те да претстава о појму буде јасиија. При раду са књигом не треба се огра ничити cavo на читање, него трсба и ту правити прибелешке, изводнти теореме, обрасце, на поједине делове кеколико пута се враћати док не буде потпуно јасно. Рад са књитом без преда-вања је за почетак отежаи, јер је простор књигс ограничен и у односу на предавања далеко мзњи. Збирке задатака, поред вежби, разви јају моћ решавања математичких проблема. Но, ту треба обратити пажњу ла није важзн кваититет пређених, него квалитет израђених залатака, тј. бол>е је и далеко корисније самостално израдитк један задатак, па ма се на њему Јлрошнло и више времена, него прећи десет израђених задатака без много удубљтаања у њкхово решење. С обзиром на поменуту повезаиост математичких појмова и операцпја треба бити дослелан поступном изучавању. Упознавши се добро са једштм појмом јтли операцијовд може се

ићи даље и у том случају ће то бити доста лако. Математика се не може иаучити одједном, за кратко време. При учењу и изради задатака не питати се само какво је решсње него и зашто је решење баш такво. Откривати законитост, општа правила, иовезаиост, логичност, уочавати нх. Математика је засебио писмо, засебан језик, засебна наука, њих треба прво научити. То је најтежа али и најважиија ствар. Кад је то савладано резултат је постигнут. МатемЈтика је обимна а да би се све 'могло савладати треба бипт критичан према сваком новом појму или резултзту. Ништа не усвајати без одређивања њсговог места у иизу других лојмопа или резултата, без понезивања с другим појмовнма и резултатима. У противном се јавља хаос, збрка појмова, доказа и образапа. Памћење је мало потребно. Haiu чувени математмчар Михајло (Мика) Петровић је говорио да је математика најлакша ол свих наука јер не оптерећује меморију, тражи само здрав разум. Често је лакше уочити принцнп извођења неког обоасца него запамтити сам образап. То је корисно за извођеље иових образаца, иових законитости. Пршшип се, даље, може знати и незнати, док се кад обрасца памте цнфре и бројеви. Код теорема, доказа, и задатака потребно је памтити само основни прин цип и циљ.

Јоза Туцаков

студеат Грађевшског факултета

ЗАШТО СЕ О ТОМЕ МАЛО ГОВОРИЛО?

-Нека запажања са скупштине Клуба младих писаца

И oee годнне састали су се чламови Клуба младих гтисаца Београдског универзитета на своју редовну годишњу скупштину. Састали су се да заједничжи поразговарају о свом раду у лротеклој години, да истахну све оно у чему су напредовали, да подвргну објективној критици своје недостатке и, најзад, да донесу извесне закључке који ће јасно осветлити ' перспективе њиховог даљег развоја као младих песника, прнповедача или криттгчара. Близу 40 студената-литерата било је присутно на овој скупштшш а више од 10 њих учествовало је у дискусији. Извештај о раду у протеклој години поднео је Љуба Станојевић, прстседннк Клуба. Говорио је о добрнм странама рада, о успесима, али је такође у своме реферату резершсао доста места за неуспехе, за многе појаве у мсивоту Клуба које треба критиковати. Клуб, који броји близу 60 чланова за годину дана свога рада као самосталан колектив, дао је током тог периода и прве плодове. Форшгра« је са задатком да постане језгро литерарне делатности «а Универзитету, место где ће сви они који се осећају способним за књнжевну делатност моћи да богате своје искуство и да од својих првих почетшгчких покушаја тгређу на зрелија остварења. Растући у том смислу Клуб је, то мора свако признатгг, постгггао знатан успех. 27 дискусггонггх вечери, настушг на факултетнма, гостовања у унутрашљости, посете предавањима са темама којс могу корнстити члановима Клуба све то говори о чињекнци да је Клуб у културном жггвоту Београдског уннверзитета заузео одређено и одговорно место. Међуттш, све те позитивности не могу да баце у сенку и оно што није ваљало код Клуба младих писаца. О томе је референт говорно, о томе су говорилгг другови који су читали кореферате. Али, зачудо, о томе су најмање говоршш чланови Клуба или, боље речено, скушптшга у цеЈкгпи. Морални лик младог писца Цнтираћемо референта: „Ма да је управа у протеклој години уложтгла доста напора да унутар самог Клуба етвори што више услова за рад својих чланова, не би се могло рећи да је водила довољну бригу о моралном понашању чланова, ма да је реаговала на већину испада (?) и грешака за које је сматрала да их треба осудити. Некако се код иаших другова уврежило мишљење да су млади пнсци, првенствегЈО лггричарн, склони алкохолу, књнжевној беомији, тзв. оригиналности понашања, и као такви да су увек спремни на испаде, лумповања итд. Основ таквом мншљењу су несумњиво поступци поједшгаца ко>н су се већ некако „афирмирали , ‘ објавившн по једну или вшие збирчица и мислећи, ваљда, дз већ као „славни* и „признати*, дозвољавају себи сзакојаке слободе... Јасно је онда откуда потиче она 6‘урна галама

око нашег рада, која чак појсдине руководеће другове доводи и до помислн о укидању Клуба као таквог." „Помнсли о укидању клуба као та квог“ бацале су сенку на атмосферу скупштине. Неизвесност у вези с тим такође. Референт констатује да појединцн штете угледу Клу. ба, да појединци својнм неодговорним и абнормалнтгм понашањем утичу на формирање таквог схватања о даљој судбини Клуба. Али референт само констатује. Он као да нсма снаге да јавно, јасно и кон кретно жигоше такве чланове, да тражи њихово искључење из Клуба. Он нема снаге, а скупштина још мање. А ко су ти појединцн? То су „робови вина и песницн младости", илн људи који се плаше бомбе „која виси над главом*. За њима се поводи знатан број чланова Клуба. Уместо у свакодневном животу, они траже инспирације у алкохолом помућеној свестн. Кафана „Три шешира“ је место гдс они стварају. Уместо другарства лична нетрпељивост. И као круна свега наопако схватање о слободи уметничког ства рања, Преко свега тога ЈБуба Станојевић овлаш прелази. . „Клуб треба да диже прашину“ Прво је извирало великим делом из другог: непречишћеност појмова о идејности, партијности и типичном. Ево шта о томе каже кореферент Керечки: „И још једном констатујем да су идсолошка питања у изградњи младих писаца била заступљена са 0,00%.“ О овоме, тако важном питању за рад Клуба скупштина такође ћути. Шта о томе каже претседник? (Он је нешто блажи): „Неприпремљеност састанака била је готово хронична појава која се, нажалост, провлачи и до дана данашњег... Није онда ни чудно што су се многи ауторн жалнли на недовољно брижљнв однос према ономе што је прочитано. на несистематичност и површност оцене.“ Већина таквих састанака претвара се у своје супротности; дискусије скрећу на поље апстракцнје и опструкције. Нико није против борбе мишљења. Млади људи „воле дискусионе окршаје“. Тачно. Али млади људи су у Клубу писаца у већиии случајева водили празне дискусије. Из њихових дискусија (част изузецима!) рогобатно је стрчало непознавањв стручних проблема, неупућеност у нашу књнжевну проблсматику а изнад свега кдеолошка неразвијеност. Шта је Клуб учинио да помогне људима? „Зато се баш кроз састанке н провлачи аљкавост уметннчких одбора...“ Одговорност је пребачена на уметничку комисију. Керечки је искренији: „У току ове године нисмо имали ни једно предавање везано за друштвене проблеме.* Баш на те недостатке Клубу се чешће указивало. Но, његова упра-

ва је такву критнку увек допекивала на нож. У свим написима који су критиковали рад Клуба чланови управе су виделн само „злобу“ или неистину! Ширих дискусионих састанака на којима би се чланови Клуба претставили са оним најбољим што имају, о чему би свакако чули корисних мишљења, ннје било. Таква је била критичност у односу на

спољни свет. А међу њима самима? „Мислим да досадашња управа, каже Керечки, није имала правилан став према чланству, да се није потрудила да створи у Клубу другарску атмосферу." О проблему рада Клуба дискутовао је и Славко Вукосављевић. Слажемо се с н>нм да Клуб треба да заборави мноштво ситних и непотребннх послова који просто окивају Клуб. Међутим, по њему, Клуб треба да то остави да би се бацно „на дизање прашине", на рекламу, на лепљење плаката које позивају па књнжевне вечерн. „Није важно за Клуб предавање Бихаљна“, важно је оно друго прашина. Мишљења смо да о оваквом схватању рала једног књижевног Клуба не треба дискутовати. Оно је само једна варијанта погрешног тумачења слободе умстничког стварања. Очекивало се да ће, скупштина и по овоме пнтању доиети одређени закључак. Али он је изостао бар за сада. Изабрана је нова управа

Нова лттрава he пмати у сиомс раду да обави обиман и одговоран посао. Она he битн та која треба да направи преокрет. Одлучено је. да се прихватн предложени правнлни« Клу ба. Правилником су предвнђена права и дужности свакога члана, одређени су задацн самог Клуба, како у oriHocv на чланство. тако и v othocv на задатке културног просвећнвања београдских студсната. Можемо слободно рећи, да ће од тога, колнко ће нова управа да се држи слова и духа новога правилника, зависити и успех у раду Књижевног клуба Београдског универзитета. Остварењу оваквих тежњи помоћи ће и покретање књнжевног листа бео градских студената. Предлог о овоме nao је на скупштини. Лист ће бити место где ће своје рАдове штампати члаиови Клуба и ми ћемо са његових стубаца читати о проблемима стваралаштва младих писаца студенатаПоред Правилннка, идеја о покретању лпста можда је најзначајнији р>езултат рада ск\"пштние. У људима који су окупљени око Клуба постоЈи снаге да савладају своЈе личне слабости па ма колико да су оне настране. Треба се учити на грешкама и било би илузорно очекивати да ће ту неки одређени рецепт донетн користи. Све завист! оз члаиова Клтба. оз њнховот даљег рада, стрпљивости и упорност

Ратомир Руварац Македонка са дететом

Песник недокучивих визија

Поводом збирке Тина Ујевића „Руковет"

Краз Ујевићеву поезију читаоцу се неодољиво намеће мисао: из животне анализе Ујевић сазнаје једино да је живот само једно умирање: . ... смрт, и смрт, и смрт у Нади и Открнћу. Ујевићев поетски лик формирао се у време између два рата, у време када је наша књижевност била изложена ударцима разних ветрова и када! су се саи ти утицаји огледали у њеној и разно ликости. Ујевићева умегничка трагедија трагедија зато што је његова поезија израз бола и откровења једне осећајне и филозофске душс у животу пуном суровости и антагонизма — носи искру револта про тив стварности. То незадовољство и горка скепса с којом песник прилази рсалном животу могле би наћи оправдање за грчеве и лелеке себарског срца, алн Ујевић се затворио у самог себе, постао и почетак и крај свега њему доступног н то мнстичарско мирење са злом ретко he где сусрести речи оправдања. Ујевић је сам створио своју трагеднју у којој он игра без иког другог. Дувају кроза ме силе непознате ко вјетар ноћи који гаси свнјећу. Ја сам црном ријечју ужасуо сате и казао правду водн и дрвећу.

Разочареше које је дожнвео бацило је песннка у снажан песнмизам. Жар наде у његовом срцу истина није сасвим угашен; он ће, шта више, понекад и да се распламсава, али та мала мрља светлости се често не примећује у густој тами око песниковог срца. Стварни живот није запостављен у тој поезији; у н.сму се само не назире ни трачак ведрине, нн лаки дах лепоте. Жнвот је за песника пун узрока за ноее болове и нова одрицаша. У томе мраку песник је за себе сазидао палату снова; све опекотине стварности, стечене и случајно и намерно, зацељују само под мслемом Ујевићеве имагинације. Та магновења фор мирала су u фплозофију. Ујевић је одувек био филозоф. Своја размишљања и сазнаша он је изражавао стиховима. Филозофија Тина Ујевића, у основи метафизичка, садржи у себи доста хришћанских елемената: апстрактно човекољубље, мистификацију појмова добра и зла и покоравање судбини. То духовно опре дељење, само изазвано стварпим жнвотом, изграђено у затзореном куту свестн, уздигло је песника у сфере магли и облака: Али у самоћи њнхова је глава исправна и чиста поврх мрачне руље гдје их ire разумију глупани и хуље. Као вршак дивних, зелених јаблана, режући до муње ведри обзор дана. Ујевић је побегао од стварности. У свету који је створио за себе има верс у нешто, али је сва та чежња остала само у њему, замршена и нејасна. Нит која везује Ујевића са чврстим тлом, несумњнво је то искрено. али не увек срећно ухгмерено, стремљење ка бољем. Иепостојањс у животу тога добра за којим Ујевић чезне, бацило га је у разочарење; када је и могао да сагледа ведрије видике, он је сумњичаво затварао очи пред животом и веровао само у снагу својих снова. ILIto је врсме више одмицало његови оссћаји су били дубљи а филозофија светлија, ио та светлост није била рефлекс реалности него одблесак љегове душе. У првом делу свога стваралаштва, у „Лелеку себра“, „Колајни - и делимично у „Ојађеном звону“ што у „Руковети“ претставља I, II и IV циклус Ујевић је био у додиру једино са собом, изражавајући своја интимна осећања и мучла стања свог духа, док је после, нарочито у рукописној збирци „Жедан камен на студенцу* V циклус „Руковети* жудња за светЛошћу постаје мнрнија, искренија. То хтење добило је свој јасиији облик и све внзије које је Ујевић назирао у мраку постале су донекле разумљиве и за остале. Од мене почиње ерз, која }o*u пе поче. Бити далеко. то је моја бит, и себе скрити у клупку борбе, мртвац без гробишне плоче, и без потребе, од миља, за се, на се, сузе лити. Преболно сам страсти, па и љуту пнзму. Прекужио сам гњев на вјероломство. Простосрдно се чуднм вандалнзму. Ја бпвам млађи. Свијете, ја сам твоје потомство. Ујсвнћ је читавог живота био филозоф скептик, песимиста и идеалиста, а време је њсговој филозофнји дало језгровитији облик, Треба бити искрен: њсгов песннчки талснат може да се не цени, али његову замишљену душу треба поштовзтн. Ипак чежња за печим бољим, ма како нскрена била, изгубила се у тами Ујевнћеве поезнје. То је за њега била недокучива вижлја, јсдан немир више, пуста жеља, без покушаја да се оствлри. Тин Ујевић се може посматратн као пссничка личност, богата мислима и осећањима, и као уметник дужник своме друштву, Ујевић је снажно изразио своје патње, алн оне чссто нпсу биле ништа друго до снови н уобразиља. У његовом себарском вапају није било активног бунта; м,егова филозофија је била инливидуалистичка и ником корисна. Посматрајући с тог шнрег становишта очнгледно је да је Ујевић снажна књижевна фигура наше 'старије књижевне генерације, али да је песник мрака и визија, н да је по томе странац у иашем времену.

П. Палавестра

ВЕЧЕ КOМПO3ИЦИЈА СТУДЕНАТА МУЗИЧКЕ АКАДЕМИЈЕ

Концерт који је органнзовала Музичка академија, а на којсм су извођена дела студеиата композицнје, заузнма посебно место у нашем музичком животу. Програм је садржавао дела писана за соло глас уз пратњу клавира: „Страшпло“ Ламбре Димитријевића на текст Јована Јовановића-Змаја, Златана Вауде (пз циклуса „Отрошке песнп“), Драгутина Гостушког трн песме за баритон уз пратњу клавира („Јеж“, и „На ноћишту" Ђуре Јакшића и „Смијешно чудо“ на народни текст). За соло инструмент-клавир на програму су била дела: „Варнјације“ Василија Мокрањца, „Сонатина Еф ДУР“ Душана Трбојсвића, „Сонзта еф мол“ Властимира Неричића, „Балада“ Дејана Деспића и два комада за виолнну и клавир Душана Раднћа. Изведана дела младих аутора указују на неколико важних чињеница; на коришћењс елемената нашег музичко| фолклора, добро владањс композиционом техннком и на тежњу за оригиналним музичким изразом. Делима за соло глас писаним иа текст писаца и једним на пародни текст, дата је музичко-вокална илустрација текста који је одређивао и специфичност музнчких мотнва („Отрошке песни“ Златана Вауде, „Смјешно чудо“ Драгутина Гостушког*). Клавпрска партија успела је да верно оствари расположења условљена текстом или да појача пластичност вокалне партије. У том смислу треба посебно истаћи „Три песме* Драгутина Гостушког. Док је Душан Трбојевић у својој „Сонатини Еф дур“ извео консеквентну обраду фолклорннх елемената, користећн њихову ритмнчку нптересантност за ефектност дела, Василије Мокрањац у својим „Варијацијама* учинио је знатно више. Мотиви фолклора у његовом делу тску стално трансформисани постижући и указујући иа нове форме. Властимир Перичић својом „Сонатом, у еф молу“ нешто можда и сувише субјективиЛички оријентисаном, указао је на зрелост и озбиљност свога стваралаштва, али не и на његову довољну оригиналност (судећи бар по овом делу). Музички језик Властимира Перичића није увек довољно близак и те нам тим и његова темапгика није увек сасвим јасна. Пред наше младе поставља се проблем даљег стваралачког рада. Тематика наше животне стварности и у садашњости и у будућности изражена елементнма Haiue народне музичке грађе треба да буде предмст бављења наших музичкпх уметника, носећп наше национално обележје. Оиа ће се мењати али њено третирање средствпма нашег музичког фолклора биће њен највернији одраз. То ће углавном одреднти перспективу ствараља наших младих композитора, којима стоји на расположењу наше народно музнчко богатство.

Н. Грба