Student

МихајловиЂ * учесгвовао у саставл>ан»у летка*. Чудим се да је могао тако шта рећк... Ја уопште нисам био на том састанку, нити , шта знам о састављању летка. Ето виднте изазивао га шеф и лупкао шаком по хартијн; Ви немате ни најмање разлога да њега чувате... Наравно. „Треба све одбнјати и ништа ие потнисивати" понавл»ао је Драган, наслућујући да се приближује отсудни момент. Гледао је напрегнуто шефа агената и пратио сваки н»егов покрет. Овај дуну на ревер капута да би стресао пухар цнгарете и бришући се руком, као да говори узгред, 'настави: Пошто сте становали са н»lша, вама је сигурно познато, шта су ош разговарали и где су се састаја.т;ц Сматрам да ћете нам искрено рећи... —Ми смо билн увек заједно. Алн, продавали смо млеко... Аха!... Зашто сте вИ то чинили кад је ваш отац добро материјалио обезбећен? —Да бнх могао свршити пнлотску школу. А ви сте пнлот? Драган потврдно клпмну главомТо је лепо... Дакле, молим вас, да пређемо на оно што је главно. Ви сте били на састанку и учествовали у саставл»ан»у летка? То није тачно, и не могу прнзнати. Сматрам... пзмишљено је. Шеф погледа строго Драгана и управи прст на себе. Од сгранс накк? roeopno је

таквим тоном ипо Је искључивало сваки потврдни одговор. Драган, ослањајући се на руку, издиже се са седншта и крећући главом проговори; Не кажем.., Али то уопште иије тачно. Шеф се завали у наслон столице н стави палчеве у џепове прсника. Шегово лнце постаде некако хладНо , као ледено. Климао је главом и говорио претећим гласом: Мн смо навикли на таквс одговоре. Дли не заборавите, мн потађамо вашу мисао на два часа унапред. J a в ам пријатељски саветутујем да говорите отвореио. Ви сте из \тледне породице и немате разлога да се правите неки политички мученик. Ја то ие желим... Али, господине, ја ие могу да признам оно што није тачно. Шеф је лупкао кажипрстом о сто Н посматрао упечатљиво Драгана, Не заббравите, ми нмамо пуно начина да вас натерамо да говорнте не само истину, него и оно што ни у сну нисте сањали. Између његових очију цојави се дубока бора. Уснице су му биле стиснуте. Драганове вилште су задрхтале. Иогледао је дактилографкињу, надајући се да му се у њсном присуству ништа рђаво догодити. Гризао је усну, док му је по челу избијао зној. Очи су му грозничаво снјале: ДаЈем вам часну реч, да говорим истнну. Не дам буђав марјаш за твоју часну реч. Пнтам ја тебе последњи цјт; Је си т биа на сасрааку и са-

стављао летак? ттитзо ]е шеф ПО' Втиеннм гласом. Не... нисаи одговори Драган. Шеф одбаци писаљку и устаде. Лобро... Причекај! н изађе из собе. Драган ]е седео погнуте главе. Иза његових леђа агенти су нешто ћућорнли. Дактилографкиња је пушила на дугачкој муштиклн и бсзизразно гледала у машину пред собом, и по навици ударала лако прсгима по диркама. „Добро сам се држао... нисам ништа прнзнао* понављао је Драган, као да се преслишава. „Ваљда иеће* мислио је устрептао, надајући се да ra неће тући. У том су се врата отворила. Ушао је шеф и за н>им један крупан човек, црвена, груба лица. Је ли тај? запита онај крупан човек и без икакве претходне обзнане удари Драгана песннцом по врату, а другом руком шамар по образу. Драган је устао и повео се. Онај промрмља «еку псовку и глсдајући бесно Драгана пође лагано излазу. Драганови образи су горели. ц у врату осећао је бол. Кроз замагљене очи видео је дактилографкињу, како равнодушно клацка пребаченом ногом н лупка по днркама машнне. Осећао је као да му се цело тело грчи и скупља, приправпо да одбије сваки ударац. А све свесне радње се концентришу на једну мисао, да никога не оптужи, и ништа не призна. „Ма шта било* пркосио је самоме себн. Шеф отвори дуванску кутију. Потон аапали вештим по-

кретом угаси палидрвпе и бацајући на под, обрати се Драгану: Но?... Сад ваљда и Сам увиђаш како је крајње време да проговориш, Немам шта да говорим. Остајем при своме исказу! остао је упоран Драган сав нарогушеи и прко* сан. Добро, добро. Онда се окрете према агентима и даде Им неки знак руком. Један од њих изиђ«. „Не признај ништа, не призна]!* саветовао је Драган самога себе и удахнуо снажно ваздух као да прибира снагу. На вратима се појавтт онај круннн агент, вукући за руку некога. Његово лице било је бледо, мршаво и зарасло у браду, очн су упале, а испод љнх тамни колутови. Драган је једва разазнао, да је пред њим Ђура. I ледајући његово нзмучено лмце, имао је утисак да посматра себе у неком огледалу. Ужаснлх) се. Као да је у ње*у вндео доказ и своје пропастн. Али одмах затим очи Драганове су сенулс,. уста се развукла. Да је могао, полетео би му у загрљај. Шеф стадс испред Ђуре. Је ли ово тај? и показа руком на Драгана. Јесте једва чујно проговори Ђура и обори очи, Онда се обрати Драгану; Познајеш ли ra? Познајем и грозннчаво погле да Ђуру, не би ли «а његовом лицу прочитао мисли. A* ciw се опет обратн Ђур«

Реии сада cne што знаш о tbt* му. Не з«ам ништа да кажем муцао је Ђура. А раннје си прмзнао да Је и он учествовао у саставЈвању лстка викну Рус и унесе Му се у лице. Ни један мусхул на дагцу Ђурииом ни.к ее померио. Био је укочен као MVMitja. Говорио је ледешт гласом; Наггпсалн сте без мога знан>а.„ Агенти су се уСкомешали. Шеф ци!кну: •*- Шта кажеш?! Дратан искористи прнлику; Како сн могао рећи, да сам састављао летак? Нисам рекзо. Али њетова глава се sattece под снажним ударом песнпце и он се поведе до врата. Води то ђубре драо ce Рус. Кључар је отворио врата. Агенти су гурнули Лрагана и он је поребарке пао. Један је прмшао и npcтио прстом: -- Ниои хтео да прш/НШ. .. Али »шј, ако не признаш, бзцнћемо те у Дуиав... Размисл« се. Драган је слушао ове речтт. као да долазе са неког другог света и да ce њега не тичу. Јер ништа горе и стрзишије не може да ta задеси, од овога што ce већ догодпло. А најзад, и ту смрт ће лакше поднети од мучења. И тада му пред очима сеиу, као на неком филму, шта му се све може догоднти. Обухвзтио Jr главу и гласно зајецао, понављаЈ^ 1 ' »Мајко Moia“-

Стеван ЈЛКОР^*

Значајна прекретница

Чланак Иве Лоле Рибара објављен две годнне после апрнлског штрајка у листу „Студент”. Две године нас већ деле од дана јуначке смрти Жарка Мариновића. Од оних дама великог априлског студентског штрајка, којим је, после 25 дана борбе, одбрањена аутономија Универзитета и створени посебни услови за будући развој и рад студената и њиховог покрета. Посматран из данашње перспективе, овај велики студентсми покрет из априла 1936 добија' свој прави и нарочити значај. Та, најоштрија борба која је до сада на овом Универзитету вођена, показала је први пут у ширем опсегу ОДЛУЧНУ УЛОГУ СТУДЕНТСКОГ ЈЕДИНСТВА, организованост и зрелост заједничке бор 6е демократских студената, вслику, искрену љубав студентских маса према њиховом Универзитету, култури и слободној науци, и свест једног дела омладине о њиховом положају и правима. Студентски штрајк из априла 1936 значио је крај једне епохе настајања студентског покрета као таквог, крај оних спонтаних студентских иступа, крај борбе студентске авангарде и почетак борбе свих студената. Свим тим, заједно с оним, у току штрајка први пут шире оствареним контактом са нашим професорима, велики општи студентски штрајк из априла 1936 значио је јсдан крај и један почетак, једну значајну прекретницу у историји студентског и омладинског покрета код нас и у историји самог нашег Универзитета. ПОТПУНО ЈЕДИНСТВО ДЕМО. КРАТСКИХ СТУДЕНАТА У У.С.О.

од тада, кроз последње две године наш се студентски покрет непреккдно развијао у свима правцима: све ширим организовањем, планским акцијама све конструктивнијим, све студентскијим радом, савлађиване су препреке и грешке, оствариванц успеси, успеси од користи студентима, науци и народу. Данашњи студентски покрет, покрет сарадње и слоге студе ната у њиховим удружењима која су остварнла многе студентске захтеве, покрет потпуног јединства демократских студената у Уједињеној студентској омладини, није више саио израз спонтаног бунта и општих золитичких тежњи једне студентске авангарде: данас, априла 1938, две године после великог штрајка, те прве опште студентске акције, имамо студентскн локрет као покрет за-

ИВО ЛОЛА РИБАР

иста омладински н културни. Каолокрет једног дела данашњег младог нараштаја, свесног свога друштвеног положаја, своје заједничке судбинс и одговорности. За такав покрет с друштвеног гледишта било је већ и услова пре априла 1936 али баш априлски штрајк је први стварно изразио нову садржину и облик студентске борбе и свима указао на нови, на прави пут, на пут који захтева време и интереси студената икарода. На прекретницу између студснтског покрета као локрета сту-

дентске авангарде и студентског покрета у данашњем смислу те речи, као омладинског покрета свих студената, студентски штрајк 1936 године има за нас историски значај

ТЕРОРИСТИЧКЕ АНТИСТУДЕНТСКЕ КЛИКЕ ПОКУШАВАЈУ ДА ДИЖУ ГЛАВУ

Да је такав пут нашег локрета једино правилан и могућ, да он не само, као што на речима радикални елсменти тврде, није снизио борбену (Наставак на четвртој страни)

БЕРЧЕВА Заклетва

А КО еџ јин bvm слте за неделл, Нека из tbux нигне грст коров и грава. И ако сам глух за рода невесела^ Нека ме завеје лишке за6орава ш Ateo су мп руке нејаке да брангш Заставу нам мчра што полупце носи, Нека mt отпадну м нека ми дани Буду жито cee/to што га ветар коси. Ако икад уста землу ми издају Нека ми изгори со другарске крви, Нека пелен буде у мом залогају, Нек ко бор погођен громом паднем првн.

Владета ВУКОВИЋ

СНОВИ СУ ОСТАЛИ НА ПЛОЧНИКУ

Нису ra нспраћали ни отац пп мајка. Жарко се само као кроз мутан сан сећа када су преко камењара пренели два дрвена ковчега. И то је све шго му је у памћењу остало о родигељима. Али тога дана, док су му сестре помагале да скупи оних пар књига и стварчица у снротињски завежљај, ипак је гледао погледом наде у будућност. Пред њим је свет пун сањарења која још није успео нико да му отме, јер је сашарење хлеб сиромаха. Тешко је растати се од очинског огњншта, ма да је на њсму чешће крчкала вода него пура. Али остати на селу значило би делнти парче дедовине тај камењар и шаку посне зе.мље са братом и шесторо сестара. Жарко се одлучио за оно друго: ићи у град ,и учити, Колико је пута дечаче са торбнцом преко рамена и кожним 'опанци ма на ногама, које је оштри камен много брже разднрао него што је зарада сиромаха стизала Да их окрпи, препешачнло стазу од родног кућерка у кршном селу Очинпћима до гимназије у Цетињу? Пуннх осам годнна сат и по хода тамо и сат и хода назад, Пребродио је то Жарко. А no повратку кући затицао је све теже стање. За тако сиромашну породнцу као што је била његова један ђак је био више него терет. А тај ocehaj’ да си у низу бри ra једна брига внше, да си у немаштини повод да се она још повећа... Али то је све већ прошлост. Сутра ће га воз понети далеко од кршевитих висова, а машта још много

даље у нови свет којиг ће му омогућитн да жпви животом човека. Јесени 1934 године отворнла су му се врата толико жељеног Универзитета. Шта га је овде очекивало? Београд је за њега бно нов. Нова и непозната среднна. Познанства Мало. Средстава за издржавање никаквих. Гладовања, студирање н потуцање ишлн су руку под руку. Поучавање деце богатих омогућило му је да живогари, Али, Жарко тада није заборавио да поред њега посгоји маса студената који немају средстава за живот и полу-

гладују. Они који га се сећаЈу пз тнх дана, причају како је Жарко месецима живео на пола порције, дајући друговнма други део. Студеитске демонстрације и штрајкови затичу ra на другој години сту* дија. Живот га је до тада научио да сам не може рстварнгн своје снове. Била је потребна масовна борба. Зато је и нашао своје право место на страни огромне масе студеката који су се борили за аутономни Универзитет и за слободу науке. Часовнма стражарн на факултетима као припадник "студентске страже*.

Своји-м грудима бранио je слободу науке, науке коју је толико волсо и због KOj’e је прешао пут од брдовитог Очинића до Цетпња и Београда. А онда је дошао изненадни ударац. Eno шта прича о том дану Дика Мариновић, учесник у тим догађајима: *У Ј*ануару месецу затворнлк су ме са још многнм друТовима на Адн Циг&нлнји. Због недостатка доказа пустили су нас неколико, а ocraле су интернпрали. Темпо и ја kpeнули смо у медицпнску мензу, Онако, са стварима, упалн смо тамо. Срсли смо се са неким друговима. Бнли сУ тамии у лииу, мало пометени и ftmue су ћутали нсго говорили. Када сам te ја појавио Настао је тајац. Питали смо ихс Шта је? Погкнуо нам јс један друг. Нисам ни помнслила на Жара од хиљадс студеиата. А познајем га из детињства- Из истог смо села. Он ме је и иаговорпо да пођем на сгуднје. Три месеца се брииуо о меии, радио за мене да би могла j'ccth. И, егск пао је као жртва реакције“, Тог дана на бранику студентске дутономије стајао је и Жаре Марнновпћ. Група "југоваца* 1 ra је изазпвала. Дошло је до сукоба. Један *.iyговац“ му је пришао са леђа, зарио нож и кукавнчки побегао. Пао j’e Жаре. Палн су и сви иде* али сиромашног црногорског сељачега из Очинића више Цетиња. Шсст сестара залуд су чекале свога брата. Тврдн крух, свакодневне муке, Цешачење, годнну и по дана напора да опстаие на студпјама све је лежало на плочиику.

т Иетшастм тшктишешц